Vodo moja

Pesmu „Vodo moja“ snimio sam jednog popodneva. Spontano, bez mnogo razmišljanja. Verujem, jedino tako može da izađe ono najiskrenije iz nas. Kao kad izvire voda.

Bila je potrebna jedna gitara, jedna primitivna svirala (o da, opsednut sam time i poslednjih godinu i više dana pravim čudne, arhaične duvačke instrumente) jedna klavijatura i jedno pevanje izgubljenih čobana, visoko pod snežnim planinskim vrhovima, okupljenih oko vatre u sakralnoj tišini pećine.

Bar sam tako mislio. Pevao sam, a da prethodno nisam promislio kako bi trebalo. Reči su same gradile priču i atmosferu.

Ne, nemam iluziju da je ovo neko veličanstveno delo pred kojim će onaj koga dotakne ostati zadivljen, kako to već znaju da čine velika dela. Kada susret sa njima u nama pobudi jednu dubinsku promenu koje najčešće postanemo kasnije svesni. Znam da bi većina sve to bolje otpevala, i odsvirala, i svakako snimila. Nisam još dostigao tu liniju samoljubivosti da ne znam kako bi jedan ženski vokal, koji se izvija iznad mračnih harmonija, čitavu stvar učinio višedimenzionalnom i dao sasvim nov, mistični pečat. A šta tek reći na autentične ženske i muške glasove kakvih i danas ima, usamljenih po goletima i vrletima, u oronulim selima odakle su sinovi i kćeri odavno otišli. Svestan sam da glas „r“ koji izgovaram tako „francuski“ šarmantno više izaziva podsmeh od divljenja, i celu stvar čini neodoljivo neozbiljnom. Na prvi pogled i prvo slušanje. Međutim, ovako otpevani stihovi daju svemu iskrenu autentičnost ludaka izgubljenog u vrtlogu vremena, želja, uspomena, barijera, iz davnog doba, kada mnogo toga, u šta se danas zaklinjemo i verujemo, nije bilo toliko važno da se bez njega ne bi moglo živeti.

I šta sam, učinio onda. Ono što bi verovatno većina, ono što bi i dete koje se hvali novom igračkom.

Snimak sam poslao Sunčici, profesoru muzike, prijateljici i koleginici po hlebu koji jedemo, kao i Draganu Joniću i Milošu Slobodanu, dvojici mojih prijatelja iz bezbrižnih školskih dana.

Naravno, Sunčica je dala prelaznu ocenu. Jednostavno, nije imala izbora s obzirom da je reč o delu njenog direktora. Draganu, aktivisti udruženja „Sačuvajmo reke Stare Planine“, koji se iskrenim entuzijazmom bori da reke ne stave u cevi, kao moj skromni doprinos njihovoj borbi. Sa Milošem, razgovor o pesmi krenuo je metafizičkim stazama, uz vino koje smo pili, on u Kanadi a ja ovde. U svakom slučaju, vibracije su bile pozitivne, i shvatio sam ih kao podstrek da završim započeto.

Nedostajala je slika. Nekoliko nedelja tražio sam lokacije gde bih mogao da snimim kadrove. U glavi sam imao gotov film i jasne slike, ali, avaj, trebalo je to realizovati. I tako, obilazio sam Beograd, i otkrivao ono što se baš ne vidi. A ljudi koji žive u tim prostorima, svikli su se sa njima i u tome ne vide ničeg čudnog. Ravnodušni prolaze kraj kanala kroz koje protiču otpadne vode, kraj drveća sa kojih se poput ukrasa vijore kese, kraj bačenih plastičnih flaša nasukanih sa otpalim granjem uz obale, pored cevi iz kojih ogoljena šiklja voda iz kanalizacije… Davili su me izmaglica, smog, dim i izduvni gasovi, ali nisam odustajao, već naprotiv. Praćen vernim psom Stelom, išao sam dalje. Nisam hteo da film bude puka deskripcija.

Onim drugim, estetskim, sam se bavio kada sam ubacio snimke računar i počeo da ih krojim.

I onda, u toku montaže, shvatio sam koliko je važno čuvati i sačuvati svoje izvore. Jer bez njih, i vode koju nam daju presahnuće sve, a predeo u kome obitavamo postaće pustinja.

Ja svoja izvorišta čuvam sećajući se filmova Andreja Tarkovskog i Sergeja Paradžanova, kao i nekih scena iz Bergmanovih „Divljih jagoda“ i Kurosavinog „Rašomona“ koje sam kao dečak gledao na televiziji, onoj jedinoj, državnoj. I, iako, priznajem, nisam razumeo baš sve, nekako sam znao da tu ima tog nečeg što ću naslutiti, ali ne i otkriti, mnogo kasnije.

Zamršeni putevi odrastanja vodili su me pronalaženju sakrivenih vrela u kojima sam se umivao i ogledao čitajući dela Mihaila Bulgakova, Borisa Vijana i Gabrijela Garsije Markesa.

Izvore koje negujem i čuvam od zagađenja zaborava su sve uzvraćene i neuzvraćene ljubavi i drugarstva.

I danas, kada prođem pored Kinoteke, osvrnem se na bistrinu drugarstva sa Zoranom Dimićem, filozofom, sada profesorom na Filozofskom fakultetu Niškog univerziteta, koji mi je odao tajnu gledanja filmova.

Moćne rezervoare čiste vode vidim na našim terenima kraj pirotske kasarne gde smo igrali fudbal podeljeni na partizanovce i zvezdaše do kasnih noćnih sati pod mesečinom kada se lopta samo čula ali ne i videla, tih mladih, sedamdesetih godina prošlog veka. U tajanstvenim i mističnim prostranstvima Stare Planine, kojoj želim da još dugo bude neotkrivena. Pijem vodu iz beskrajno lepih predela koje su usekle reke Nišava i Jerma, tamo gde smo pecali ribu i maštali.

I sva izvorišta bujaju u meni kad se setim svih onih koje sam upoznao na putovanjima, u školama koje sam pohađao, gradovima u kojima sam živeo, prijateljima sa kojima sam se smejao i pesme pevao, svirao… Učitelja od kojih sam učio, i onih koje sam učio.

I sve vode nosim u sebi, koje čuvaju da moje kosti ne budu peskom prekrivene, čiji žubor čujem u gajdaškim orima pastira sa Svrljiških planina, i svim dijalektima, jezicima i ljudima, verama, od juga do severa i od istoka do zapada.

I sve to, i još mnogo toga što zna da uzdrma i pomeri iz težišta stvorilo je ovu pesmu i ovaj video.

I da, ako i pomalo podseti nekog da je melodiju već čuo, mogu da se složim sa tim, jer ona nam je duboko utkana u genima, data od roditelja, i nesvesni nosimo je sa sobom, i predajemo dalje.

Na kraju, Dunji, mojoj ćerki, koja je ekolog, rekao sam da posvećujem ovu pesmu i film. Ona je otišla odavde, iako je želela da bude drugačije. Koliko je apsurdno planirati bilo šta. Ali, ma koje reke je nosile, i u čija mora se ulivale, neka ne zaboravi svoja izvorišta.

VODO MOJA

 Oj
Oj ptice
Oj nebo
Nebo plavo oj
Daj vode daj
Oj ptice
Nosite me
Do izvora vode moje
Vodo reko
Vodo moja
Ne daj mene
Vodo bistra
Vodo plava
Ne daj mene

Idu zveri
Idu zveri

Zoran Aleksić Koki

Jedno mišljenje na „Vodo moja“

  1. Ovako pevaju srpski Aboridžini.

    Autentični krik – tužbalica nad krvavim, sadističkim silovanjem naših reka, gora, gradova, vazduha.

    Ali iz tužbalica se često rađa i urlik pretnje.

    Cave, occisores.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *