Cirkus Alimpija

Vitomir Teofilović

književnik

CIRKUS KAO PRIČA I KAO METAFORA

Recenzija knjige Cirkus „Alimpija“ Zorana Aleksića Kokija

Knjga Cirkus „Alimpija“ Zorana Aleksića Kokija zaslužuje pažnju iz više razloga. To je svojevrsna panorama naših slika i prilika u zamašnom istorijskom i geografskom dijapazonu – od atentata 1914. do naših dana, od balkanskih zabiti do evropskih metropola. Osim tog tematskog bogatstva, knjigu odlikuje i poetička višeslojnost – reči se prelivaju u boje (na lep način se prepoznaje da je pisac slikar), boje se pretaču u tonove, tako da imamo privlačan i zanimljiv čitalački izazov. Priroda prigodnih tekstova ne omogućava šire analize, zato skrećemo pažnju samo na najbitnije.

Nakon skandinavske mitske Priče o kraju sveta, koja je moto i simbolički signal čitaocu, knjiga počinje zaglavljem Zaverenici, posvećenom atentatu 1914. Veštim zapletom i suptilno postavljenom zamkom u čitalačkom polju očekivanja, Aleksić nas suočava sa širom istorijskom vizurom od one na koju smo navikli. Tako se poznati čin jednog pojedinca u nama pretače u opšte društvenopolitičko stanje; jedan lični gest prerasta političku atmosferu toga vremena.

Dok su Zaverenici koncipirani realistički, sledeće poglavlje – Sovjetska razglednica – ima odlike takozvane negativne utopije. Preciznije rečeno, to je negativna utopija post festum, dakle ironizacija jedne istorijske ambicije, jednog društvenog projekta (znamo kojeg!) koji je pretendovao na anđeosku dobrotu a proizveo imperiju Sotone. Svoju varijaciju stare ali uvek aktuelne teme da i put u pakao može biti popločan dobrim namerama. Aleksić je oslikao i u realističkim i u ekspresionističko-nadrealističkim tonovima i time ostvario potresnu priču u poetičkim koordinatama svojih velikih prethodnika Zamjatina i Bulgakova, ali i sa živopisnom filmskom ubedljivošću Tarkovskog.

Središno poglavlje ovog svojevrsnog proznog mozaika, sa odlikama i zbirke priča i kolažnog romana, nije slučajno naslovljen Cirkus „Alimpija“. To je uzbudljiva i porazna priča o stvarnom cirkusu i istinskim cirkuzantima, u prvom sloju, ali i metafora o umetničkim sudbinama u nevremenu, o gubitnicima čiji porazi ne izviru iz njihove nesposobnosti i nedarovitosti, već obratno, čija natprosečna vrednost i osobenost padaju u nevreme i umesto nagrade i podsticaja doživljavaju tragedije. Krivi bez krivice, samim tim što su drugačiji u prilikama kad im vreme nije, a ne mogavši – i ne htevši! – da se spuste na nivo prilagođavanja, ne samo što su prerano odlazili sa ovog sveta već su i za života, čak i dok su obasipani pažnjom, najčešće gazili po trnju i hranili se jedom i čemerom. U toj tužnoj aleji ukletnika najpre se srećemo sa m’sje Pepeom i njegovom zoo-menažerijom, takođe stradalničkom; sa romantičnim orkestrom Šuk Stampedo u nimalo romantičnom vremenu; sa životopisom kolekcionara slika Božidarom Šlomom i tužnom sudbinom cirkuske starlete gospođe Fride…

Najobimniji deo knjige, približno čitava druga polovina, govori o poslednjih deceniju i po naše nevesele zbilje. To je gorka, gotovo tragična hronika našeg rata i mira, naš hod po mukama na razvalinama bivše SFRJ. Opisujući paralelno ratne strahote i mirnodopski život, pisac nam, umetnički uspešno ali zančenjski porazno, dočarava krah svih vrednosti, opšti pad morala, gubitak nade i perspektive. Rat, poručuje nam pisac na svakoj strani, nije ubistven samo na poprištu, gde se doslovno ubija i gine, već i daleko od fronta, u takozvanoj mirnoj svakodnevnici. Ratni sindrom raspamećuje i razara dušu ne samo ratnicima već i zajednici na svim nivoima – porodici, lokalnoj sredini, društvu u celini, potvrđuje se i u ovoj knjizi istinitost čuvene Andrćeve opaske u romanu Na Drini ćuprija: „U mutnim vremenima šljam izbija na površinu.“ I Aleksićeva knjiga uverava nas da su rat i mir spojeni sudovi, da su ispaštanje i krvarenje u suštini isti i na frontu i u pozadini. Rat ne samo što obogaljuje mir dok traju bitke; njegove posledice su rasadnik trauma ne samo godinama potom, već, kao što nam istorija na žalost to obilato dokazuje, u narednim decenijama i generacijama. Spoljne rane najčešće zacele, ali one dubinske, duševne, često traju do kraja života i prenose se na potomstvo.

Paralela između rata i istinskog mira je kao između zemlje i neba. U mirnom životu, makar on bio i daleko od željenog nivoa, čita se bar između redova. U ratu, kaže nam pisac, osluškuje se između pucnjeva. U miru nas rastuži bol zuba ili obična ogrebotina poznanika, u ratu si srećan što metak nije pogodio tebe već nekog pored. Dok je u civilizovanom životu svaki dan novi dan, svaki trenutak kamenčić u mozaiku smisla, afirmacija životnog elana, u ratu je sve svedeno na golo preživljavanje, a noći i dani su samo bezoblične jedinice protoka vremena: Opet je noć i opet je dan.

Uverljivost pojedinih ratnih scena asocira na ratne opise Teodora Plivijea i drugih velikana verističke poetike, ali ovog mladog pisca odlikuju i smisao za gorki humor i grotesku. Pomenuli smo ovde porazno svođenje celokupno humanosti na samog sebe, na puko preživljavanje – dobro je što nisam ja poginuo već onaj levo ili desno – ali na stranicama ove knjige naći ćemo i primere izuzetnog požrtvovanja i saosećanja. Česti su uspeli prepleti raznovrsnih motivacija i stilskih postupaka u najširem dijapazonu, od najdubljeg saosećanja do groteskne reakcije, u kojoj spada i književno-psihološki izvanredno uobličen detalj, i lirski uzbudljiva i groteskna slika u isti mah, prizor u kome drug ubijenog u očaju puca na muve koje su se stuštile na ranu pokojnika.

Pominjanje velikana pera u pogovoru/recenziji ove knjige ne spada samo u njen okvirni dekor. Naravno, vrednost jednog dela zavisi prevashodno od njegove unutarnje punoće i uverljivosti, od značaja rečenog i od književnog umeća autora, ali u ličnu kartu jednog dela, u njegov identitet, spadaju i njegove šire koordinate, odrednice koje ga smeštaju u književnu i kulturnu geografiju i istoriju. Imajući lep smisao za uverljive opise i stanja i događanja, i pojedinačnih likova i društvenih zbivanja, sa smislom za suštinu i detalj, slikar Zoran Aleksić Koki sačinio je uzbudljivu i upečatljivu knjigu o raznim temama, ali, pre svega, o nama danas. Cirkus u njenom imenu nije samo oznaka jednog dela njene sadržine i tematike, cirkus ovde ima i širi, simboličan značaj. To je metafora naše stvarnosti. Poput anahrone cirkuske šatre i starinske skalamerije u današnje vreme elektronike i masovnih medija, i mi smo izgubljeni u vremenu i prostoru, sa merilima i predstavama mimo sveta. Umesto da uvidimo to svoje nesnalaženje i tražimo najšire putokaze, mi tražimo da čitav svet pređe na naše staze i bogaze! I to po devizi ili tako ili nikako.

Cirkus „Alimpija“ je knjiga reskih zapažanja i potresnih slika, proza koja sa uspehom ukršta književno, likovno i muzičko, po sinkretičkom idealu sinteze knjiga, slika, muzika; knjiga žestokih opisa, stroga vivisekcija bolesnog stanja našeg savremenog društva, knjiga koja je ostvarila, iako prvenac i sa još nedosegnutom stlsko-poetskom harmonijom, svoju osobenost i umetničku uverljivost. Uvereni smo da će se , kao i njegove slike i izložbe, i Aleksićeva knjiga svideti čitaocima. I ujedno nagovestiti još jednu umetničku karijeru, književnu, uz, već afirmisanu, slikarsku.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *