17. mart 2008: U Galeriji „Čedomir Krstić“ u Pirotu u toku je izložba slika i skulptura akademskog slikara iz Beograda, rođenog Piroćanca Zorana Aleksića Kokija. Odsek slikarstva na FLU u Beogradu završio je u klasi Čediomira Vasića kod koga je i magistrirao. Aleksić kaže da je ova izložba u pirotskoj galeriji i rodnom gradu organizovana posle 16 godina.

Izložbu pod nazivom „Lica ili Night Club“ imao sam u galeriji „Čedomir Krstić“ u Pirotu marta meseca 2008. godine.

---

U Galeriji „Čedomir Krstić“ u Pirotu u toku je izložba slika i skulptura akademskog slikara iz Beograda, rođenog Piroćanca Zorana Aleksića Kokija. Odsek slikarstva na FLU u Beogradu završio je u klasi Čediomira Vasića kod koga je i magistrirao. Aleksić kaže da je ova izložba u pirotskoj galeriji i rodnom gradu organizovana posle 16 godina. „Ne bih želeo da idem u prošlost i da govorim o tome zašto nije bilo u međuvremenu izložbe u Pirotu. Važno je da sam svih tih godina radio i živeo“, kaže Aleksić. Izložbu je otvorio istoričar umetnosti iz Pirota, Miodrag Kutlešić koji je za Aleksića rekao da je on beskompromisni ekspresionista, ekspresionista do same srži svog stvaralačkog bića.

Aleksić je dakle ekspesionista i bavi se ljudima sa margine, koji, kako kaže žive iskreno, iskrenije od svega onoga što se nameće od političkih struktura. „To su ljudi koji žive svoj život punim srcem. U skulpturi se okrećem Africi, ali ne samo njoj. Afrika je za mene simbol jednog življenja. Afrika, možda Južna Amerika i neki delovi Azije, zadnje su oaze gde je ljudski um sačuvan od svega što nudi nova civilizacija. Srbija je na dobrom putu da i sama postane duhovna oaza“, kaže Koki. Posle ove izložbe, Aleksić u septembru u Nišu planira izložbu pejzaža inspirisanih Pirotom, a u decembru će u Beogradu organizovati izložbu slika pod nazivom „Ponoćni ples“. Aleksić je direktor škole „Dr Dragan Hercog“, jedine škole u Srbiji koja radi sa bolesnom ili decom koja se nalaze na bolničkom lečenju. „S tom decom radio sam pozorišne predstave, snimao flmove i to je za mene veliko iskustvo. Ta njihova energija, iako su bolesna, bila je velika inspiracija“, kaže Zoran Aleksić Koki.

     

Diskoman, pastel, 50 X 70 cm;

Hrabri vojnik UN spašava dete iz ludilom zahvaćenog cirkusa

Maska, kombinovana tehnika

Tekst iz kataloga

LICA ili NIGHT CLUB

 Dok umorni koračate dugom ulicom, a u susret vam dolaze ljudi sa kojima uglavnom nemate ničeg zajedničkog, sem što udišete isti vazduh, i na neki način vaši problemi slični su njihovim, dovoljno ste sebični da ne razmišljate o njima.

Lepota, koju oni nose sa sobom, vas jednostavno ne zanima. Vaše vreme je isuviše dragoceno da se bakćete time da svetu, koji vas okružuje, podarite novi smisao. Uglavnom sve je crno; i belo.

Ipak, u dubini duše, iako to ne smete, iz ko zna kojih razloga, da izgovorite glasno, vi ste lovac. Trebaju vam uzbuđenja, ali  ipak, možda, ne svojom voljom, bežeći, sklanjate pogled i uranjate u ispraznu svakodnevnicu.

Naravno, ne svi.

Razumem ja vas; to je i meni najteže. Suočenje sa sramnom činjenicom da život prolazi, a nema hrabrosti da se učini nešto bitno za njega, i napravi nekakav sumanuti zaokret, ili iskorači u nepoznati svet, koji zna ponekad da zagolica u snovima ili najčudnijim maštanjima. Krije se sopstveni život, i duboko gura u najmračnije sobe. Trudite se da volite sve ono za šta vam kažu da je dobro, i što razume većina, a ne osećate zapravo ništa prema tome.

Već ste nervozni i počinjete da brinete, ha? Ili bacate bezvredni papir, jer trabunjanja koja čitate ne izazivaju ništa u vama. Sve je to normalno.

Ne, niste izgubljeni.

Jednom sam usnio san. U snu dobijam ključ. Bio sam dečak, i bio sam uplašen. I nisam želeo da odrastem. U svetu odraslih osećao sam se trapavo, i nekako nezavršeno. Budio sam se sa utiskom da mi nešto nedostaje, ili kao da sam nešto izgubio. Ne bih li bar malo ublažio očajanje počinjem da crtam. Ali ključ je bio enigma za mene, i nisam znao kako da ga upotrebim, i koja vrata otvara. A onda, došao je trenutak kada sam shvatio. Samo, trebalo je da budem strpljiv i sačekam da prođu godine. Tim ključem otvorio sam vrata detinjstva, i opet iznova ušao u odaje gde sam mogao da otkrijem lepotu gledanu dečijim očima, bez predrasuda.

Tada sam saznao da postoji nada, i lek za moju tajanstvenu boljku.

Recept je sledeći, ne morate ići kod lekara… A ni kod apotekara.

Iz praznine, koja poklapa kao balast, izvući srž, esenciju. Onda, iz svojih otvorenih bočica, poput alhemičara, nesputani, najsnažnijim slikarskim mirisima omirisati prostore kojih se većina boji, a četkom, i dletom i svakojakim spravama, jer u tom istraživanju sve je dozvoljeno, dati sopstvenu kreaciju igre, koja ne bi trebalo da teži zadovoljavanju tuđih kriterijuma sem vaših. Ali svesni smo da je ljudski um ipak oivičen. Ne, neće smetati ako neko u tome što ste uradili prepozna sebe, ili čuje daleki eho nečega što mu je odnekud poznato. To je već dobar pomak u oba pravca. Na kraju krajeva, u ljudskoj biti je, sem ako nije ta bit izopačena do te mere da je se treba kloniti, da se dopadne. To ima smisla. Nećete ni primetiti, a postali ste onaj čarobnjak, kojeg se odrekoste u detinjstvu dok ste još verovali u bajke, sve misleći da vam nikad neće više biti potreban. Nakon toga, postajete svesni da se čudo već desilo, i povratka više nema. Doživotno ste inficirani serumom koji pozitivno utiče na vas, i možete prepoznati lepotu i u najružnijim, i najneobičnijim stvarima. Život tako postaje okean prepun iznenađenja. 

Ozdravljenje prepoznajete po tome što apsolutno smireni, kao kada ste zaljubljeno gledali sebe u ogledalu, posmatrate lica od kojih ste do tada sklanjali pogled. I bliski ste. Što možete da boravite u enterijerima sa čijih zidova još uvek snažno odjekuje frenetični zvuk pank bendova, toliko jako da vam se vrti u glavi i zuji u ušima, a da ni jednog trenutka ne pomislite da vam je opet skočio pritisak. Što razumete ono što nikad niste.

Ovako se to meni desilo… Davno.

 …A onda, posle preživljenog prvog šoka, kada sam opet počeo da dišem punim plućima, primećujem, a da do tog trenutka nisam slutio, kako kraj mene žive svoj život anđeli ili kakva druga božanska stvorenja. Otkrivam ih u trenutku dok rade obične stvari kao što je skidanje šminke, šetnja parkom, ili kako jednostavno posmatraju reku sa mosta. Vidim ih u cirkusu; dok ispijaju pivo u zadimljenim i mračnim prostorima, ili samo stoje na raskrsnici čekajući zeleno za pešake, ogrnuti svojim mislima, lepršavim kao zvuk saksofona Sten Geca, dok se ne pretvore nedokučivom čarolijom u uspomene sačuvane u mojim mislima, i slikarskim fantazijama…

Zoran Aleksić Koki

Snimak sa otvaranja izložbe. Kao muzička podloga mogu se čuti tri kompozicije  „Senka“,  „Bizarna ljubavna pesma“ i „Intro blues“. „Senka“ i „Bizarna ljubavna pesma“ bile su svojevremeno predviđene da se nađu na repertoaru orkestra „ŠUK Stampedo“, ali orkestar se raspao, tako da sam ih ja snimio u sopstvenoj interpretaciji. Verujem da bi u izvođenju benda mnogo bolje zvučale. Ovako su, da upotrebim slikarsku analogiju, na nivou nekog krokija. Što ne mora da bude loše, čak naprotiv, s obzirom da su mnoga velika dela nastajala baš iz skica i na brzinu urađenih crteža. U svakom slučaju nisu odbačene i sačuvane su. Moguće da će se u nekom trenutku iz svega toga izroditi neki novi projekat.

A pre toga, već avgusta, 12-og, 2016. godine je otvaranje moje izložbe u Pirotu, u galeriji „Čedomir Krstić“.

Trajanje: 17:44