Izložbu pod nazivom „Persona i ostala bića“ imao sam 2012-e godine u Odžacima. Na njoj su prvi put izloženi radovi koje sam pripremao za parisku izložbu. Želeo sam da vidim kako egzistiraju u prostoru, tako da je ova izložba bila predpremijera. Izložbu je otvorio Nenad Bogdanović, multimedijalni umetnik.
Na Zoranovim radovima u prvom planu je čovek, odnosno njegovo lice, koje u jednom trenutku postaje podloga na kojoj se odslikavaju, reflektuju zbivanja iz okoline, životnog i psihološkog prostora, simbolički prevedena na likovni jezik.
To i jeste cilj, da slikarskim rečnikom nagovesti naraciju koja prati osnovnu misao. Da svu teskobu modernog življenja i bremena, koje ono nosi sa sobom, prevede na likovni jezik. Ali sam portret nije prevashodni centar zbivanja, već je u komunikaciji sa ostalim prostorom slike, na koji deluje svojom emocijom, razliva se van omeđenog prostora lica, interaktivno stupajući u odnose sa koloritom, svetlošću i tamom, koji utiču na njega, iako autonomno egzistiraju, prožimaju se, i tako postaju neraskidivi deo likovne celine.
Otvaranje izložbe je održano 28. 04. 2012. u 19:00 časova u Galeriji MAS, Studio za multimedijalnu umetnost, Odžaci, Svetozara Markovića 41, Izložba je bila otvorena od 28. 04. do 07. 05. 2012. godine.
Tekst iz kataloga
Persona i ostala bića
…A onda smo počeli da razgovaramo. U početku nisam obraćao pažnju previše. To je bilo ok…
Sedeo bih u autobusu na putu do ateljea, gledao kroz prozor nezainteresovano u ono što već može da pruži gradski pejzaž, i čuo bih.
Ona; razgovara telefonom sa mužem; o deci, naravno. Sa ljubavnikom se priča o drugim stvarima, i intonacija je nekako mekša.
On; objašnjava nekome; naravno telefonom, kako ima problem sa plinom u automobilu, i kao da se pravda time što nije na posao otišao kolima. Ljubavnici plin, regler, obrtometar ne bi bili zanimljivi, osim ako nije priklještena na zadnjem sedištu kada ih bude zadesila nevolja sa nekom od tih nebuloznih stvari.
Devojka; šapuće u slušalicu, nasmejana. Momku, drugarici, devojci…
Dečaci; razmišljaju glasno kako da smisle neku prevaru na pismenom zadatku. Metode dovode do savršenstva. Mobilna telefonija, internet i druga pomagala pružaju neslućene mogućnosti.
Moj udeo u tim razgovorima je što sam ćutao.
Dijalog se nastavljao kasnije, po ulasku u atelje. Eho svih razgovora razlivao se iz tuba boja, uglja kojim sam crtao, lanenog ulja, terpentina, drveta, gline…
Iako mi je prvobitna zamisao billa da to budu portreti ljudi koje susrećem, čiji razgovori i glasovi mi dodiruju um, i likovna igra na njihovim licima, uvek je, bez obzira što mi se činilo da već imam gotovu sliku u sebi, i jasnu ideju, ispadalo nešto sasvim drugo, što nikako nisam hteo, a na šta nisam mogao svesno da utičem.
A i zašto bih?
To je, ionako, neka poruka. Glas koji mi se obraća.
Rekao sam, ok, izvolite, dođite. Tu sam. Nemam kud.
A onda, kao iz izvora, iz dubine mog bića sve to biva oslobođeno, i tako slobodno radosno igra po podlozi na kojoj je trebalo, da po mojim, to moram priznati, gordim zamislima, nastane nekakvo uzvišeno umetničko delo.
Razmišljajući o tom fenomenu, koji mi se mimo volje događa, a to se dešavalo, naravno, mislim na razmišljanje, u časovima dokolice, kada umor savlada „slikara pod adrenalinom“, uz nezaobilazno vino, lucidnošću svojstvenom samo stvaraocima, velikim i malim, svejedno, shvatio sam da postajem svedok tog praiskonskog sukoba svesnog i nesvesnog, tame i svetlosti, ja i ne-ja koje se vuče sa mnom, i za mnom od izvora do ušća.
I tako, započinje dijalog sa delovima sopstvenog bića, na čudesan način nanovo oživljenim, nepotrebno zapostavljenim, na mah zaboravljenim, sa svim onim što čini, i nekada bejaše činilo mene, kao mene takvog, kakvog doživljavam kada ujutru ugledam u ogledalu dok perem zube, ili češljam kosu i bradu a koje sam iz ko zna kakvih sebičnih pobuda odbio od sebe, kao nervozna majka dete od sise, sve u nameri da budem nešto drugo.
Sada dok razgovaramo, ili dok posmatram njihovu igru, ima tu smeha, i opraštanja, i stida, očaja, tuge i sreće… Ali i radosti, neizmerne radosti, jer u svest, kao svetlost, dopire saznanje da pronalazeći se postajemo celina…
To je dug put…
Zoran Aleksić Koki
Postavka
