Razgovor vodila Bocvena, u jednom beogradskom kafiću, s pogledom na reku. Amaterski, al’ s razumevanjem.
– Hajde da krenemo od kraja…u novembru 2012. godine si imao tronedeljnu samostalnu izložbu u Galerie de l’Angle u Parizu? Kako je do toga došlo?
– Kao i uvek u životu – mešavina srećnog slučaja i rada. Muž vlasnice galerije Kolet Korblen je došao na Filološki fakultet kao saradnik i preko moje drugarice koja ima veze sa fakultetom su došli do mene. Ona je tada obilazila ateljee srpskih umetnika u Beogradu, Kragujevcu i Nišu i pravila selekciju. Prvo je izlagao Goran Rakić iz Kragujevca, a sada ja.
– Kada je to bilo?
– Od tog prvog razgovora do izložbe prošlo je dve godine, tako da su pored izbora starih radova (izlaganih u Beogradu, Odžacima, Pirotu, Vranju) izložene i slike i skulpture nastale tokom ove dve godine. Negde oko 20 eksponata. Još onda je Kolet otkupila jednu sliku i skulpturu, a tokom ove tri nedelje je dosta prodato. Ništa nismo vratili, prodaja se nastavlja. Fotografije slika su objavljene u martovskom izdanju francuskog časopisa Onisep.
– Iz prve ruke (preko umetnikove žene:) znam kako je bilo komplikovano spakovati dela i transportovati ih u Pariz autobusom…
– Ma nije. Teže mi je bilo da organizujem izložbu u Vranju nego u Parizu, hahha! A bila je i posećenija…nije to veliki prostor, pariske galerije nisu grandiozno zamišljene kao ove naše iz socijalizma. Umetnici plaćaju da im galerista uzme sliku na prodaju oko hiljadu evra (bez obzira da li će biti prodata). Zakup galerije za izložbu je između 4 i 6 hiljada evra, ali je pristup galeriste i publike mnogo drugačiji. Ja sam prostor dobio besplatno, po pozivu. Slikari su kod nas uglavnom prepušteni sami sebi kada je materijal i uramljivanje u pitanju, iznajmljivanje ateljea, rad na katalogu, a onda nema ni publike ni prodaje. Malo njih može da živi od umetnosti, ali to je neka druga priča…
– Da se vratimo na Pariz…kako je izgledalo otvaranje? Da li oni prave pompu oko otvaranja?
– Kolet i Milica (umetnikova supruga) su govorile, ja sam se smeškao i govorio tenkju, tenkju…ne govorim nijedan jezik kako treba, ali sam poneo domaću rakiju koja je bila hit. Slike, a posebno skulpture su uspostavile bolju komunikaciju nego ja i nadam se nekoj novoj izložbi za dve, tri godine…katalog sam uradio u Beogradu, ali tamo ni ne polažu mnogo na to, komunikacija ide preko neta i sajta. Lepo je bilo. Baš.
– Čula sam da su skulpture odmah sve prodate, a ti nisi vajar po osnovnom obrazovanju…
– Da, i to je razlika. Tamo ljudi kupuju ono što im se dopada, ovde čekaju da im neko sugeriše šta je prava umetnost.
– Ok, postoji razlika i u kupovnoj moći i ko su ljudi koji novac poseduju.
– Da…a i Pariz ima stanovnika koliko cela Srbija.
Vračara
– Koje su tvoje teme, tehnike, interesovanja kroz vreme?
– Prvo su to bili portreti, pa faza netipičnih pejzaža, ulje na platnu i na papiru koji sam sam pravio, akvarel, konstantan rad na crtežu, terakota…to je kao da si me pitala ko sam ja. Ne znam:)
(NAPOMENA:obavezno otvoriti link na portreti! krije mnogo fotografija umetnika koje ne mogu posebno da linkujem. hvala!)
– Pa da vidimo ko je Zoran Aleksić Koki…kako ti voliš da kažeš – uspeo si da se rodiš u Pirotu, tamo završiš osnovnu školu i dve godine srednje, a druge dve godine u Nišu u Umetničkoj školi. Čini se da je rodni Pirot duboko ukorenjen u tvoje umetničko izražavanje, što se možda najviše vidi u tvojoj zbirci priča „Cirkus Alimpija“…
– Da, Pirot i Niš su me formirali, bila su neka druga vremena…čitale su se knjige, slušala muzika, išlo u pozorište. Pisanje je kao potreba krenulo u osnovnoj školi. Osvajao sam neke nagrade, pa posle nastavio. Izdao sam samo tu zbirku priča, a jedan roman, priče i započeti blog o putu u Siriju još uvek čekaju. Uporedo sam crtao i spremao se za Akademiju.
– Diplomirao si u klasi Čedomira Vasića. Kakva je bila tvoja klasa?
– E, moja klasa je bila čudna. Sve sami muzičari! Mita Jovančić iz Block out-a, Zoran Marinković iz Bjesova i nas nekoliko iz Shook stampeda. Mi Šukovci smo bili najmanje ambiciozni, više je to bila neka vrsta kabarea gde ja pričam delove svoje knjige uz muziku, parodija, priča na priču. Zezanje, ali smo svi uživali i napravili tih 90-ih neku svoju publiku po klubovima. To je bilo vreme ratova, a Šuk utočište, begstvo od beznađa. Još uvek sviramo u Barfly-u. Ređe, ali ne odustajemo.
– Koji je tvoj instrument? Imaš li formalno muzičko obrazovanje?
– Ma ne. Snalazim se sa gitarom, saksofonom i klarinetom. Svirao sam dugo i sa Papa Nikom u Institutu, malo u So Sabiju…to mi je otvorilo sasvim neke druge svetove! Možda baš zbog muzike nikad nisam otišao odavde…iako sam puno putovao, i kao mlad, a i posle sa Milicom i ćerkom.
– Osim što si slikar, vajar, pisac, bloger, muzičar, muž i otac, ti si i direktor OŠ„Dr Dragan Hercog“, škole specifične po mnogo čemu.
– Da, ponosan sam na svoju školu. Mi školujemo decu na bolničkom lečenju u svim beogradskim opštinama. Nemamo školsku zgradu već profesori drže nastavu po kućama i bolnicama. Tamo sam se zaposlio kao nastavnik likovnog, posle godinu dana izabran sam od strane kolektiva za direktora. Otad me stalno biraju. Valjda niko drugi neće:) Težak je to posao. S jedne strane, predaješ divnoj deci koja pokazuju neverovatnu ljubav prema životu i učenju, nikad ne odbijaju zadatke, trude se da budu najbolji što mogu, a s druge, nemaju sve priče srećan kraj. Vežeš se, empatija je mač sa dve oštrice. Snimio sam i dva filma sa učenicima još dok sam bio u nastavi. Prikazani su u okviru glavnog programa Prvog BOSI festa. Čeka nas još puno posla. Daleko smo od uslova u npr. Finskoj, gde sam bio na Kongresu bolničkih pedagoga – HOPE.
– Za kraj…kad ti spavaš, Koki?
– Kad sanjam.
