Izložbu slika, crteža i skulptura, koji nazivam „Unutrašnji pejzaž“ otvorio sam 12-og avgusta 2016-e godine u galeriji „Čedomir Krstić“ u Pirotu.

Izložbu je otvorila Radmila Vlatković, direktor galerije i tom prilikom je rekla:

…Umetnici stalno postavljaju zagonetke posmatračima, istoričarima umetnosti, estetičarima, kritičarima: njihovo iznalaženje različitih načina da ustreptalost pred postojećim izraze „što bolje“ prerasta u čitavu šumu mogućnosti koja iz dana u dan postaje sve više nepregledna.

Zoran Aleksić Koki je jedan od istraživača mogućnosti koji će na prvi pogled jednostavnu komunikaciju – slika ili slikovno – komplikovati. Početak je negde u ekspresionizmu, ali sledom logike, stiže do kolaža simbolizma, nadrealizma i različitih smerova konceptualizma. On posmatra svet kroz psihološku prizmu. Ne trudi se da bude dopadljiv, a radovi su mu veoma lični, emotivni, proživljeni…

Autor polazi od običnog. Zauzet je igrom svetlosti i boje i u neobičnim uglovima pronalazi svoj „pogled“ na svet. Postupak kojim se služi iziskuje znatno tehničko znanje, opremljenost i strpljenje. Snagu volje da ide do kraja, da umnožava varijante prepuštajući tek nepoznatom nahođenju da odluči šta će biti izloženo. Ali i tako, stiže do likovno artikulisanog artefakta, do činjenice koja se lako prihvata jer u sebi ima dovoljno umetničkog da bi ostala tek običnom zabeleškom. Klasičan spoj slikarskog i skulptorskog ovde je pohvala uzajamnosti: kultivisano likovno potpomognuto kultivisanim tehnološkim i eto tajne ove neobične izložbe.

Odabrani likovi su akteri dešavanja. Oni bude maštu i strah u isto vreme. U borbi sa sopstvom sa dna ovi likovi ustaju sa svim linijama, mrljama i koloritom, sa svetlošću i magijom koja isijava iz materijala otvarajući bezbroj pitanja sa ponuđenim odgovorima. Dovoljno je da se objasni i pomogne posmatraču da prodre u svet onostranog, u čudljivost umetničkog biranja i izabranja.

Zorana Aleksića Kokija, po svemu do sada urađenom, čini se treba posmatrati kao potpuno izdvojenu pojavu u likovnoj umetnosti, naročito ako se ima u vidu generacija kojoj pripada. Ako je opšta karakteristika te generacije bila, i ostala – negovanje ličnog rukopisa, Aleksić je izašao svesno izborom leksičkog sistema i svaki njegov poetski izbor u umetnosti označava tek početak trasiranja trnovitog puta ka sopstvenoj spoznaji. Iz tog konteksta se može izvući i pitanje: da li Kokijevo slikarstvo predstavlja fino upakovanu provokaciju – umetničko sredstvo, kojim slikar secira i razotkriva naš psihički sistem, ili je pak njegovo stavaralaštvo ključna tačka destrukcije spostvene ličnosti. Odgovor nije jednostavan, možda je u ovom času i nemoguć, ali jedno je izvesno: ozbiljna su to dela, po svom poreklu, kao rezultat ljudskog besmisla i nade.

Radmila Vlatković, Istoričar umetnosti, muzejski savetnik

POSTAVKA  IZLOŽBE

       

    

    

    

    

    

    

    

Foto: Koki

O IZLOŽBI

Srž izložbe čine tri, naizgled razlličite, tematske celine. Osnovu čine pejzaži rađeni u različitim tehnikama i na različitim podlogama (gipsane ploče, platno, papir). Pored pejzaža nastallih u perodu od 2006-e godine, izloženi su i radovi rađeni za izložbu u galeriji „Kovačević“ koja je održana u okviru festivala „ZALET 2016“, na Zlatiboru. Skupture dominiraju u prostoru. Zahvaljujući tome, stvorena je fuzija, koju je vešto i sa merom Radmila Vlatković, direktor galerije i autor postavke iskoristila kako bi izložba dobila na ritmičkoj izražajnosti.

NEKOLIKO EKSPONATA

             

          

Autoportret zimski   Jelovica   Kiša iznad Crnog vrha   Zmaj Raspusni

Kiklop     Biser

TEKST IZ KATALOGA

PROSTORI

Na prvi pogled sve je tako uobičajeno. Pejzaži se prostiru u nedogled i samo je potrebno odabrati prizor koji će zadiviti svojom magičnom lepotom. Pred njim zastaje dah, i u isto vreme oseća se besmrtnost i krhkost. Čudno je to osećanje. I slika ostaje zauvek zabeležena.

Ali, unutar, duboko u biću, počinje borba. I sukob traje.

Lica postaju knjige u kojima se daju iščitati sve emocije.

Da li smo svesni snage pejzaža koji obitavaju duboko u nama a čiji kontrast, kolorit, tekstura i linija određuju duhovna stanja determinišući ono što prikazujemo spolja, svetu za koji verujemo da je stvaran?

Da li možemo naša lica, naučena da reaguju na spoljašnje draži, i pretvorena u masku i grč, da oslobodimo i okrenemo ka centru, baš tamo gde se nalazi srž, a da ne budu samo puki nosioci odgovora koji se nudi u zavisnosti od raspoloženja?

Da li ćemo, ako to uspemo, biti slobodni sa svim svojim vrlinama i manama, i biti srećni napokon?

Odgovor ne znam, i ne nudim ga, jer i sam tragam za njim, i svestan sam da još uvek grebem linije po površini, i da se sa svakom novom linijom otvara novi put koji vodi sve dublje a kojim pokušavam da hodam.

I ovo je na samo simboličan način predstava unutrašnje borbe koja se odvija u svakom od nas, a koje smo više ili manje svesni.

Zoran Aleksić Koki

ATMOSFERA SA OTVARANJA

Trajanje: 7:29

IZVEŠTAVALI:

 PLUS 010 ONLINE

PIROTSKE VESTI

www.facebook.com/galerijacedomirkrstic

    

     

Foto: Nenad

 

Na Zlatiboru, na Borovoj glavi, u galeriji „Kovačević“, u predivnom ambijentu od dvadeset drugog do dvadeset sedmog jula održan je festival simbolično nazvan ZALET (Zlatiborsko art leto).

Na jednom mestu okupljeni su umetnici različitih profila što je bio preduslov da program bude interesantan. Više od reči govori kratki film koji opisuje sva dešavanja tokom festivala.

 

Trajanje: 7:21

Materijal je sniman mobilnim telefonima, kamerom i foto aparatom. Snimke montirao: Koki

Kao jedan od učesnika na festivalu predstavio sam se serijom crteža u okviru grupne izložbe na kojoj su svoje radove predstavili slikarka iz Čajetine, Ana Bogdanović, umetnička grupa „Patchwork – pet plus“, slikarke Aleksandra Kovačević Saška i Slavenka Kovačević, kao i Ana Tomić, student Fakulteta primenjenih umetnosti iz Beograda. Naravno, mogla se videti i stalna postavka slika i crteža Božidara Kovačevića.

Seriju crteža koju sam premijerno izložio u galeriji „Kovačević“ nazvao sam „Procesi“. Tokom rada na njima razmišljao sam o tome koliko smo zapravo svesni svega što se dešava u nama, i da li smo uopšte sposobni da registrujemo sve te procese i unutrašnje impulse koji dopiru iz dubine, ili ih postajemo svesni tek kada se pojave na površini, i to najčešće u obličju koji ne mora da bude prijatan. Ili, da li isključivo reagujemo na spoljašnje draži.

CRTEŽI

           

     

PERFORMANS

Pored izložbe crteža, drugog dana festivala odigrana je predstava –  performans „Običan dan u životu praslikara“. Da li zbog ambijenta, prostora, zato što je scena postavljena napolju, svi mi, koji učestvujemo u izvođenju bili smo veoma inspirisani, tako da mogu da primetim da je to do sada najbolje izvođenje.

SA PREDSTAVE

  

        

Fotografije je uradio Pablo Fero Živanović.

TON RAŠTIMOVANOG VERGLA – KONCERT

Trećeg dana festivala održan je koncert na kome smo Katarina Klašnja i ja predstavili materijal nastao u toku priprema za festival.

Muzika je nastajala spontano na tekstove koje sam napisao davno, pre trideset godina.

Iz zbirke, u kojoj ima više od četrdeset pesama, Katarina je odabrala sedam, i na njima smo radili tokom boravka na Borovoj glavi. Tekstovi su bili izazov, i Katarina je sjajnim vokalom dočarala atmosferu stihova. Iako su tekstovi melanholični i depresivni, muzika unosi poseban mir, meditativnost i atmosferu učinivši da ceo koncert bude obojen snažnim emocionalnim nabojem.

Za nas je to bilo sasvim novo iskustvo, i rođena je ideja da, kada se euforija malo stiša, snimimo materijal u studiju. A možda, vremenom, sve to preraste u neki novi performans.

Koncert smo nazvali „Ton raštimovanog vergla“. I može se videti na snimku koji je urađen tokom koncerta. Snimali su kamerom i mobilnim telefonom Dušan Stojanović i Dunja Aleksić.

 

Katarina Klašnja: klavijature, vokal, muzika

Zoran Aleksić Koki: saksofon, tekstovi, muzika, vokal

Na kraju, divno iskustvo je bilo učestvovati na jednom ovakvom projektu i predstaviti svoj rad. Ali važnije od svega je to da, nakon svega, ostajem obogaćen novim poznanstvima. Nadam se da i drugi učesnici festivala mogu da se slože sa mnom i podele slična iskustva.

Ostaje mi da zahvalim organizatorima festivala, Slavenki i Aleksandri Kovačević na pozivu i ukazanom poverenju.