UNUTRAŠNJI PEJZAŽ

Izložbu slika, crteža i skulptura, koji nazivam „Unutrašnji pejzaž“ otvorio sam 12-og avgusta 2016-e godine u galeriji „Čedomir Krstić“ u Pirotu.

Izložbu je otvorila Radmila Vlatković, direktor galerije i tom prilikom je rekla:

…Umetnici stalno postavljaju zagonetke posmatračima, istoričarima umetnosti, estetičarima, kritičarima: njihovo iznalaženje različitih načina da ustreptalost pred postojećim izraze „što bolje“ prerasta u čitavu šumu mogućnosti koja iz dana u dan postaje sve više nepregledna.

Zoran Aleksić Koki je jedan od istraživača mogućnosti koji će na prvi pogled jednostavnu komunikaciju – slika ili slikovno – komplikovati. Početak je negde u ekspresionizmu, ali sledom logike, stiže do kolaža simbolizma, nadrealizma i različitih smerova konceptualizma. On posmatra svet kroz psihološku prizmu. Ne trudi se da bude dopadljiv, a radovi su mu veoma lični, emotivni, proživljeni…

Autor polazi od običnog. Zauzet je igrom svetlosti i boje i u neobičnim uglovima pronalazi svoj „pogled“ na svet. Postupak kojim se služi iziskuje znatno tehničko znanje, opremljenost i strpljenje. Snagu volje da ide do kraja, da umnožava varijante prepuštajući tek nepoznatom nahođenju da odluči šta će biti izloženo. Ali i tako, stiže do likovno artikulisanog artefakta, do činjenice koja se lako prihvata jer u sebi ima dovoljno umetničkog da bi ostala tek običnom zabeleškom. Klasičan spoj slikarskog i skulptorskog ovde je pohvala uzajamnosti: kultivisano likovno potpomognuto kultivisanim tehnološkim i eto tajne ove neobične izložbe.

Odabrani likovi su akteri dešavanja. Oni bude maštu i strah u isto vreme. U borbi sa sopstvom sa dna ovi likovi ustaju sa svim linijama, mrljama i koloritom, sa svetlošću i magijom koja isijava iz materijala otvarajući bezbroj pitanja sa ponuđenim odgovorima. Dovoljno je da se objasni i pomogne posmatraču da prodre u svet onostranog, u čudljivost umetničkog biranja i izabranja.

Zorana Aleksića Kokija, po svemu do sada urađenom, čini se treba posmatrati kao potpuno izdvojenu pojavu u likovnoj umetnosti, naročito ako se ima u vidu generacija kojoj pripada. Ako je opšta karakteristika te generacije bila, i ostala – negovanje ličnog rukopisa, Aleksić je izašao svesno izborom leksičkog sistema i svaki njegov poetski izbor u umetnosti označava tek početak trasiranja trnovitog puta ka sopstvenoj spoznaji. Iz tog konteksta se može izvući i pitanje: da li Kokijevo slikarstvo predstavlja fino upakovanu provokaciju – umetničko sredstvo, kojim slikar secira i razotkriva naš psihički sistem, ili je pak njegovo stavaralaštvo ključna tačka destrukcije spostvene ličnosti. Odgovor nije jednostavan, možda je u ovom času i nemoguć, ali jedno je izvesno: ozbiljna su to dela, po svom poreklu, kao rezultat ljudskog besmisla i nade.

Radmila Vlatković, Istoričar umetnosti, muzejski savetnik

POSTAVKA IZLOŽBE

Foto: Koki

O IZLOŽBI

Srž izložbe čine tri, naizgled razlličite, tematske celine. Osnovu čine pejzaži rađeni u različitim tehnikama i na različitim podlogama (gipsane ploče, platno, papir). Pored pejzaža nastallih u perodu od 2006-e godine, izloženi su i radovi rađeni za izložbu u galeriji „Kovačević“ koja je održana u okviru festivala „ZALET 2016“, na Zlatiboru. Skupture dominiraju u prostoru. Zahvaljujući tome, stvorena je fuzija, koju je vešto i sa merom Radmila Vlatković, direktor galerije i autor postavke iskoristila kako bi izložba dobila na ritmičkoj izražajnosti.

NEKOLIKO EKSPONATA

Autoportret zimski Jelovica Kiša iznad Crnog vrha Zmaj Raspusni

Kiklop Biser

TEKST IZ KATALOGA

PROSTORI

Na prvi pogled sve je tako uobičajeno. Pejzaži se prostiru u nedogled i samo je potrebno odabrati prizor koji će zadiviti svojom magičnom lepotom. Pred njim zastaje dah, i u isto vreme oseća se besmrtnost i krhkost. Čudno je to osećanje. I slika ostaje zauvek zabeležena.

Ali, unutar, duboko u biću, počinje borba. I sukob traje.

Lica postaju knjige u kojima se daju iščitati sve emocije.

Da li smo svesni snage pejzaža koji obitavaju duboko u nama a čiji kontrast, kolorit, tekstura i linija određuju duhovna stanja determinišući ono što prikazujemo spolja, svetu za koji verujemo da je stvaran?

Da li možemo naša lica, naučena da reaguju na spoljašnje draži, i pretvorena u masku i grč, da oslobodimo i okrenemo ka centru, baš tamo gde se nalazi srž, a da ne budu samo puki nosioci odgovora koji se nudi u zavisnosti od raspoloženja?

Da li ćemo, ako to uspemo, biti slobodni sa svim svojim vrlinama i manama, i biti srećni napokon?

Odgovor ne znam, i ne nudim ga, jer i sam tragam za njim, i svestan sam da još uvek grebem linije po površini, i da se sa svakom novom linijom otvara novi put koji vodi sve dublje a kojim pokušavam da hodam.

I ovo je na samo simboličan način predstava unutrašnje borbe koja se odvija u svakom od nas, a koje smo više ili manje svesni.

Zoran Aleksić Koki

ATMOSFERA SA OTVARANJA