Na neki poseban način pesma je obeležila moje detinjstvo.

Pesmu je obično pevao moj otac u nastupu čudne euforije, ali mnogo češće, u delirijumu razdraganosti. Tada bi, opijen šrpricerima, sam, a češće u društvu pevao, ako bi se to pevanjem moglo nazvati, koliko ga grlo nosi. Zbog takvih improvizacija u interpretaciji melodije, ja nikada nisam bio do kraja siguran kako ova pesma zaista zvuči, tako da je moj pokušaj rekonstrukcije kompozicije, koji se da čuti, opet negde između.

Ali mislim da je to manje važno.

Tokom vremena, saznao sam da je pesma važna Piroćancima. Kao da vodimo poreklo sa Divljeg zapada, a nismo potomci Dušana Silnog. I naravno, nikada nisam saznao da li je to prepev neke pesme iz vestern filmova kojima je generacija, kojoj je pripadao moj otac, bila opčinjena. Nadimke su imali po imenima likova iz filmova u kojima su glumili Gari Kuper, Džon Vejn… Čitali su romane Zen Greja i Džejmsa Olivera Kervuda. Svoju družinu nazivali su „Arizoncima“, i iskreno navijali za „Radnički“, a kada su ih godine stigle postali su „Stari Arizonci“, sa naglaskom na stari, kao da je to neka titula koja se teško stiče, a da bi se dobila potrebna je neslućena hrabrost. Mada, koliko su za života popili i pojeli, to je dostojno svakog poštovanja.

I da, uvek mi je bilo čudno kako može da nedostaje jedan stih u trećoj strofi, tako da sam sebi dao slobodu da dodam nešto što je u kontekstu pesme, a zvuči kao  „…I pogladih konja Smokija…“. Što može da ima erotski podsmisao.

Takođe, bilo mi je nejasno kako konj može da se zove Smoki, a kada glavni junak pesme (koji će u jednom trenutku sresti u sred prerije zanosnu, ćutljivu lepoticu tužnog pogleda) jaše konja sa Indijancima, tada je njegovo konjsko ime Vatreni. Pomalo je šizofreno. A možda to ipak ima veze sa dimom i vatrom, ali to mi niko nije objasnio ili znao da objasni. Odgovor je uvek bio, kada sam želeo da mi se takva očigledna nelogičnost razjasni, u stilu: „Tako je“, ili „kad odrasteš, kad porasteš…“

Moj otac bi, kada je bio posebno nadahnut, znao da uzme gitaru i da drnda po njoj iz sve snage dok zapevava stihove kaubojske pesme. Mislim da ne treba napomenuti da nije znao da svira gitaru, ali to mu nije smetalo. Kako je bilo gitari, i nama ostalima koji smo to slusali, moze se zamisliti. Ali neobični talenat, da ne zna da peva, vešto je kompenzovao tako što bi se trudio da pesmu otpeva što nežnije.

To sam nasledio od njega.

Mislim i na pevanje i na nežnost.

Ja sam, naravno, kad bih čuo da je gitara u njegovom posedu, uvek pokušavao da ga navedem na to da mi kupi električnu gitaru, pričom da će njegovo pevanje i sviranje mnogo bolje zvučati. Tada sam iskreno verovao da električne gitare same sviraju. Dovoljno je da se priključe na pojačalo i odvrnu do daske. Ali, nisam uspeo u tome, kao što sam retko uspevao da dođem do njegovog bicikla i provozam neki krug.

To je moglo da se desi samo kada bih mu je ukrao po ceni da dobijem grdnju i batine ili kada bi me poslao da kupim sodu. Bicikl je fetiš koji se nikome ne daje, a rođenoj deci samo u posebnim prilikama.

Kada sam pre nekoliko godina prvi put snimio neku verziju ove pesme i pustio mu, nije reagovao. Kao da mu je bilo svejedno ili kao da je nikada nije pevao. Kao da je svojim nereagovanjem rekao:“Opet neka od tvojih gluposti.“ Tada je već bio sam. I nije žalio ni za čim posebno, osim za tim što više ne može da vozi bicikl. Kao da mu je on bio sve.  Godinu, godinu i po dana kasnije je umro.

Električnu gitaru mi nikada nije kupio.

To sam morao da učinim sam,  tako što sam u toku jednog letnjeg raspusta, kada sam završio osmi razred, radio sa svojim drugom Buđom na građevini, nosio cigle, mešao malter i gurao kolica, i što sam od užine štedeo u toku naredne školske godine. Na kraju, kad mi je nedostajalo prokletih pedeset hiljada dinara, te pare mi je dao zet, i tako sam došao do moje, polovne „Jolane Iris“ koja je sad kod jednog mog prijatelja u delovima, koje mi ne vraća već petnaest godina uvek sa nekim izgovorima.

Drugu električnu gitaru sam dobio kroz trampu. Dao sam sliku za nju. Naravno pored nje sam dobio pojačalo i glokenšpil, pravi, temperovan. Opet „Jolanina“ gitara, ali „Studio“. Pre nekoliko godina, našao sam je u katalogu na internetu. I prijatno se iznenadio kada sam saznao da postoji muzej Jolaninih instrumenata u Češkoj. Posebno me je obradovalo kada sam saznao da je bila jedna od popularnijih gitara na kojima se sviralo u Istočnom bloku. I lepa je, a na njoj sviram danas. Dovoljno sam mator, a za moje sviračko umeće druga mi i ne treba. Gitare „Studio“ prestale su da se proizvode sredinom sedamdesetih godina prošlog veka.

Prvi bicikl mi je kupila žena kada je ostala bez posla i dobila otpremninu. Jako sam ga voleo, a onda mi ga je ukrao, odnosno prodao stanar kojeg sam pustio da živi u kući u Pirotu sa ženom i dvoje preslatke dečice kada mi je umro otac.  Ubrzo se ispostavilo da su narkomani. Rešio sam se te gamadi, ali prethodno su pokrali sve što su mogli i napravili silne račune.  A primio sam ih kao najrođenije u kuću sa idejom da se čuju opet glasovi iz njenog dvorišta.

Isto tako, takoreći na moje oči, ukrali su ženinu „poniku“ deceniju ranije u sred bela dana iz antrea stana u kome živimo. Tog događaja moja tašta se i danas ponekad seti. Elem, tog kobnog, letnjeg dana pozvonila je na vrata neka Ciganka sa detetom u naručju koje je dojila. Saslušam je, i dam za bolesno dete nešto para. Posle pet minuta zvoni Ciganin na vrata, lep, visok i sav presamićen traži čašu vode. Pomislim, Bože koliko je skroman i natočim ja njemu čašu hladne vode, još sam pustio da oteče iz slavine. Bilo je sparno, i normalno je da pozli ljudima po takvom danu. Treba pomoći ljudima u nevolji, bar su me tako vaspitavali. Zahvali mi se Ciganin i ode. Zatvarajući vrata upitao sam ga da li da zovem hitnu, na šta je on odmahnuo rukom. I posle pet minuta, kao oni kerovi iz crtaća kojima kliker proradi sa zakašnjenjem i izrastu im magareće uši, skočim kao oparen i otvorim vrata. „Ponike“ više nije bilo. Od tada zaključavamo antre, ali i dalje pomažemo ljudima u nevolji.

Sada vozim neki Nakamuru bicikl, koji je fensi i dizajniran u skladu sa globalističko-neoliberalnim tendencijama, a izgleda kao spejs šatl. Ne znam zašto, i to je čest razlog polemike između Milice i mene, ali on mi izgleda kao nekakva isprazna šminka, kao uostalom i većina današnjih stvari i događaja, počev od hrane do Olimpijade. A da je samo to, ne bi bio neki problem. Na njemu je najodvratnije sedlo na kome sam sedeo. Posle vožnje od sat vremena prostata mi je velika kao lubenica, i ako ne strada sada, neće nikad. O drugim delovima tela neću da pričam, ali sve je jasno!

I taj bicikl mi je kupila žena. I to je bicikl koji se vidi u spotu. To je moj konj Smoki ili Vatreni, sve u zavisnosti u kojoj se situaciji nalazim i koliko sam raspolućen.

Samo još da promenim sedlo.

Sa uspomenom na „Arizonce“!

I poslednjeg među njima sa kojim se, kada ga sretnem, sa zadovoljstvom ispričam.