…Performans „Običan dan u životu praslikara“ nastao je u periodu kada sam mislio da se raspadam i pucam po svim šavovima…

…I onda, sva moja emocionalna stanja sažela su se u priču o čoveku koji u suočavanju i dijalogu sa svojim unutrašnjim bićem teži otkrivanju istine i pronalaženju smisla…

…Ustvari, samo su odškrinuta vrata, a putevi se opet račvaju…

…U delu „Običan dan u životu praslikara“ objedinjeno je sve ono što radim. Pisana reč, muzika, slikarstvo, video art, gluma prožimaju se i stapaju u celinu koja se nudi gledaocu…

…Bez imalo lažne skromnosti, smatram ovaj performans nečim najzrelijim i najboljim što sam u dosadašnjem stvaralačkom radu ostvario. To jednostavno osećam…

…Ono što mi govori da je performans našao put do publike jesu reakcije nakon izvođenja. U razgovorima sa gledaocima saznajem da su u njima pobuđenja osećanja, i da se kreću od uznemirenosti i tuge do ushićenja. Svako je mogao da prepozna deo sebe u predstavi…

IDEJA

Zima 2014

Nakon neformalnog razgovora, i pošto je čula snimke nekoliko muzičkih numera na kojima sam tada radio, Irena Krešić, psiholog i baletski kritičar, predložila je da pokušam da uradim neki komad koji bi bio prikazan na INFANT festivalu u Novom Sadu.

U početku je sve bilo maglovito. Iz nekog haosa ideja, tek se nazirala nekakava celina. Ali sve je bilo iz delova, nedefinisano, komplikovano, i pomalo frustrirajuće. Trebalo je uklopiti niz različituih medija, ali da sve bude nekako kompaktno. I naravno, vizuelno snažno.

Leto 2014

Iako sam intenzivno radio na tome, nisam bio zadovoljan. A onda se desilo putovanje do ostrva Samotrake u Grčkoj. Ambijent, šetnje i dugi razgovori učinili su da se ideja iskristališe. Konačno, imao sam celinu. Ostala je samo realizacija.

Jesen 2014

Počeo sam da radim muziku. Od oktobra do kraja decembra snimio sam sedam kompozicija. Paralelno sam radio na osmišljavanju scene. Tada sam došao na ideju da se u performans uključe plesači.

Zima 2014/2015

Počinjem da pišem tekst. Radni naslov  je „U čoveku“. Radeći na tekstu, dolazim na ideju da se on objavi kao publikacija zajedno sa diskom na kome je muzika za performans. Pokušao sam da nađem izdavača, ali bez uspeha. Nije više bilo vremena, pa sam odlučio da izdanje ide kao samizdat. Počinju i intenzivne probe. Snimam film (video art) koji povezuje priče u celinu. Uslov da performans bude u programu festivala INFANT je da bude negde izveden. Pokušaj da se dođe do prostora je bio „nemoguća misija“. Jedini koji je imao sluha da pruži bezrezervnu podršku je bio Viktor, iz „Ciglane“.

Proleće 2015

Završnica. Snimam i montiram animacije, montiram video art, probe i dogovori. Premijera je zakazana za osmi maj. Pozivnice poslate. I performans je izveden u punoj, velikoj fabričkoj hali u „Ciglani – Klubu ljubitelja teške industrije“ u Beogradu i nagrađen je ovacijama. Zbog sprečenosti predstavnika žirija INFANT festivala da prisustvuju premijeri, nije došlo do saradnje.

Nakon premijere performans je u različitim prostorima izveden još tri puta. Može se prilagoditi svakom prostoru.  I ta priča i dalje traje.

Fotografija sa premijere održane u „Ciglani – klubu ljubitelja teške industrije“ osmog maja 2015. godine

OBIČAN DAN U ŽIVOTU PRASLIKARA

(odlomci)

Životinji je dato. Čovek mora da otima, krade, uzima i otkriva.

PROLOG

On sanja. Njegovi snovi bejahu krhki i tajanstveni. Vode ga predelima koji mu izgledahu bliski, iako njima nikada koračao nije. Viđaše lica neznanaca, a opet, tako poznata i draga. U sebi je zbog toga naslućivao radost i nemir u isti čas. Buđenja njegova bejahu laka, kao leptirov let na povetarcu, a radost života i moć ljubavi putevi su kojima hodaše. Mirno je brodio ka ušću. Otvorena srca on zna da će jednom postati kap velikog mora.

BUĐENjE

BELO-TON H

                 

…Sumnja je iz dana u dan sve više bujala. On traži odgovor. Prošlost mu je poznata, izvesna i nepromenljiva osim u mislima i sećanju, koje se poigrava sa vremenom, ponekad ga dovodeći u zabludu. Međutim to bejahu samo sitnice koje,kao začin u jelu, čine da oseća radost ili tugu…

Ovog puta sve je drugačije. Želi da zna. Oseća se živim, a opet, tako je mrtav. Izvesnost je od njegovog života, nadanja i svih drugih osećanja napravila statue od kamena koje prkose vremenu…

                   

GLAD

CRVENO-TON C

                    

…Srdžbu, bes, prezir, ljubomoru i pohlepu s ponosom je nosio kao ordenje na uniformi. Umišljaše da je to on. Činilo se da je srećan u svojoj moći, ali duboko u sebi, preplašen kao zec, bežao je od sopstvene senke.

Jednom, kada se iz tame u koju bejaše utonuo, pojavi tračak svetlosti praćen melodijom, setio se staza kojima je kao dečak skakutao. Zbog očajanja da je nešto važno propustio i izgubio zauvek, obuzeo ga je nesputani bes, i kada je imao utisak da mu se odvaja meso od kostiju, gonjen nesvakidašnjom snagom uzverao se na vrh planine…

                

IGRA

NARANDŽASTO-TON D

                  

O, kakva je njegova tužna zabluda! U nedrima nosi starca, a dete je ostavio negde na drumu, nekada davno. Ogrnut prazninom, pozira gluv za vapaje iz dubina, nesvestan živi, a marioneta je sopstvenih predrasuda.

Dete bi da se raduje, raste, peva i igra. Da bude starac tek kada dođe vreme. Dete bi da bude dete. Da otkriva mirise, da hoda putevima i stranputicama, da pogađa i greši. Ono bi da upoznaje i vidi. Da peva i plače. Dete ne može da leti bez krila. Dečija krila ne smeju zakržljati.

Opet bi da se rodi, i odraste zajedno sa njim…

                 

BITKA

ŽUTO-TON E

                  

Živeo je kao mužjak, ponašao se tako, zidao i rušio, bez kompromisa i dilema. Ostavljao je za sobom kosti i razrušene snove. Nije se obazirao na gorki plač sudbine drugih, već se naprotiv, hranio njima. Tanjiri na njegovoj gozbi bejahu puni oholosti, cinizma  i arogancije. Ali zbog svega bejaše i pomalo tup. A to su mogli drugi da vide i primete. Međutim teško je probiti zid spolja. I najmoćnije tvrđave ruše se  iznutra.

Na kraju ostade sam u toj samoljubivosti.

Vremena su prolazila, rađale se i umirale generacije, a smrad i zadah njegovog tela činili su ga sve usamljenijim, i uzalud behu napori kojima je pokušavao da ojača bedeme zidina.

I kao što ženi, koja vek provodi koprcajući se u mreži, udavljena omčom briga, preplašena od sopstvenog lika koji neumitno stari i bora se, nedostaje snage  da strgne sa sebe sve maske kojima štiti iluziju sopstvenog života, tako i muškarcu potrebna je suza da umije otvrdlo, grubošću okamenjeno lice…

                 

DODIR

ZELENO- TON F

                 

…Iako starac mogao je da se kreće gipkim hodom dečaka koji odrasta nesputan i sposoban da izrazi svaku pesmu i melodiju. Odjednom, život posmatran kroz drugačiju prizmu nudi mu ključeve kojima može da otvara vrata i bez straha ulazi u odaje, da otvara prozore kako bi vazduh i svetlost unosili svežinu među memljive zidove…

                 

GLAS

PLAVO-TON G

                 

Dugo bejaše nem. Iz njegovog grla nije se čuo glas. Bojao se da izgovara određene reči, a kada bi se kojim slučajem ohrabrio da progovori, rečenica beše prazna, površna i nedorečena. Mutavost ga je progonila kao što lovac progoni zver. Kada bi pokušao da išta kaže iz usta bi ispuštao krik ili krkljanje  a usne bi se nemo otvarale čineći ga zbunjenijim i uplašenijim no što to zaista beše.

Nekada davno, dok su san i java bili jedno a ljudi i zveri u saglasju živeli, iz igre ga je prenuo zvuk onostran, neljudski. Tada je još pevao i izmišljao pesme. Privučen znatiželjom krenuo je ka mestu odakle je dopirao glas.  Kako je vreme odmicalo glas  je sve više postajao urlik. U njemu, detetu, nije bilo straha, ili nije umeo da ga prepozna. Strah, radost, bes, ljubav, sve mu tada izgledaše tako prirodno i deo njega, da nije morao da se odvaja od njih. To će nastupiti  tek kasnije. Ili, možda još lakše, nije razmišljao o tome. Otcepljivanje od sopstvenih osećanja činiće ga nesrećnim…

                  

Fotografije sa izvođenja performansa u Dvorani Doma kulture u Pirotu.

Foto: Nađa Đorđević

DUŠA

INDIGO-TON A

                  

…I tada  začu glas. Moćan i blag u isto vreme. Očev i majčin u isti mah. Poznat i nepoznat.  Glas je brujao iz svih vidljivih sazvežđa, a i onih koje ne vidi sada a koja će tek ugledati. I glas mu reče da je tajna saznanja u promeni i kretanju, u spajanju nespojivog, u poštovanju različitog, u razumevanju nepoznatog, u priznavanju strahova i suočavanju sa samim sobom, kao najvećim od svih strahova.  I još mu kaza da je svet jednostavno takav, uvek isti i uvek nov, sve u zavisnosti kako se gleda i šta se želi. I da je otvoren za sva otkrivanja, da on ne sakriva, već da ono malo u čoveku zamagljuje i krije…

                  

Fotografije sa izvođenja performansa u „Ciglani“.

Foto: Milan

EPILOG

MUZIKA

Razmišljajući o konačnoj formi performansa, stalno sam se vraćao na muziku koja bi bila noseći deo, ako ne i sama armatura.

Tragao sam za konačnim rešenjem.

Nisam želeo da to bude nešto banalno ili uobičajeno, što bi možda bilo najlakše da uradim.

Pripreme su trajale nekoliko meseci pre konačnog početka rada na realizaciji. Ideje su se nekako same nametale, i na meni je bilo da se odlučim za neku od njih ili da ih sublimiram.

Tragao sam za skalama, i dosta čitao tražeći to „nešto“ što bi najviše odgovaralo već jasnom konceptu. Došao sam do toga, pomalo intuitivno, i to sam shvatio kao zadatak, da svaka od tih kompozicija bude u jednom određenom tonalitetu, i da taj osnovni ton bude onaj koji nosi. Tada sam slušao dosta indijske muzike, tibetanske, i nekih afričkih plemena. To je bilo dobro iskustvo, ali želeo sam svemu tome da dam lični pečat koji će biti u kontekstu onog što sam želeo da predstavim.

Bilo je sedam priča, i to je impliciralo sedam osnovnih tonova u kojima je komponovana muzika, a onda se sve to nekako povezalo sa bojama i samo je preostalo da sve bude snimljeno.

Muzici sam prilazio kao slikar. Činjenica da sam snimao u kući i da nije postojalo opterećenje studija, pružila mi je slobodu da ponavljam neke deonice dok ne budem zadovoljan i da eksperimentišem. Mogao sam da se poigravam. Rad na muzici bio  je veoma kreativan čin u kome je svaki trenutak donosio uzbuđenje.

Ideje su navirale i ja sam ih samo prosleđivao dalje.

Izuzetan trenutak se desio kada sam u kompoziciji „Narandžasto – ton D“, vrištao. Jednostavno, slušajući matricu zaključio sam da nešto nedostaje, a onda se desio taj krik. Nakon preslušavanja snimka, shvatio sam da je to pravi primal, i da glas koji vrišti u jednom trenutku postaje glas odojčeta koje plače, i da se stapa sa glasom odraslog čoveka kome se grlo steže.

Ideja koju sam želeo da realizujem, omogućila mi je da kombinujem različite instrumente, što je muzici dalo posebno obojenje i atmosferu.

Konačno, u nekim kompozicijama svoje mesto su pronašle deonice i teme koje sam napisao jako davno, ali ih nikada nisam svirao ni sa kim. Kao da su čekale trenutak kada će pronaći svoje mesto, i to se desilo upravo sada u kompozicijama „Plavo – ton G“ i „Indigo – ton A“. Neke od kompozicija su nastajale potpuno iznenada, neočekivano i na meni je bilo da ih samo snimim. Iako karakterno drugačije, kompozicije „Žuto – ton E“ i „Zeleno – ton F“ deluju sveže i neopterećeno. Kompozicija „Belo – ton H“ pružila mi je naviše prostora za eksperimentisanje, i tu je pevanje otvorilo novi prostor i celu stvar uvukla u zamišljene mistične prostore Rumijeve filozofije, dok je kompozicija „Crveno – ton C“ sa hipnotičkim ponavljanjem ritma ostavila prostor za solo deonice na gitari i saksofonima (jedan je neka moja primitivna varijanta instrumenta) koje razbijaju ritmičku i melodijsku monotoniju.

Uvođenjem muzike u performans otvorena su vrata plesu, što je dalo novu dimenziju.

Muzika iz performansa „Običan Dan u životu praslikara“

Music from performance ‘Just Another Day in an Archaic Painter’s Life’

PRECI, KOKI I POTOMCI

Iako je po prvobitnoj zamisli trebalo da budem sam na sceni i izvedem performans, tokom rada na realizaciji nastupa došao sam do zaključka da bi bilo dobro da se u izvođenje uključe i plesači koji bi igrom dočaravali unutrašnja previranja u duši glavnog junaka.

O tome sam razgovarao sa Dunjom, mojom ćerkom, koja je tada bila član plesne grupe „Art of dance“. Prihvatila je da učestvuje u performansu zajedno sa  Jankom koji je učitelj plesa. Njima su dodeljene uloge praroditelja, i oni će na simboličan način prikazati večiti sukob koji postoji u svakom od nas.

Sa Katarinom, koja je otpevala vokale, razgovarao sam o njenom učešću u performansu u ulozi Anime. Njeno pojavljivanje na sceni biće u trenutku mentalnog rascepa Praslikara, i ona će ostati sa njim do kraja. Katarina je prihvatila, i dala naziv već oformljenoj grupi – Preci, Koki i potomci.

Za film, koji povezuje sedam priča u celinu, a koji je snimljen u jednom dahu, angažovana je Jovana, koja je pohađala kurs glume u pozorištu „Dadov“. U performansu ona je Senka, i na sceni se pojavljuje na samom kraju kada govori epilog.

Za izvođenje performansa u Dvorani doma kulture u Pirotu napravljene su maske, Muška i Ženska, koje prodobljuju već postojeći sukob u svakom od nas preko muškog i ženskog principa.

PRECI, KOKI I POTOMCI po načinu rada, organizaciji i ideji podsećaju na srednjevekovna putujuća pozorišta ili na neki mini cirkus. Ali, u tome je šarm.

SINOPSIS PREDSTAVE „OBIČAN DAN U ŽIVOTU PRASLIKARA“

Synopsis „Just Another Day in an Archaic Painter’s Life“

PUBLIKACIJA

Izdata kao samizdat. Zamišljena kao neki artefakt. Ručno ukoričena. Na koričenju je radio Božidar Popović Pop. Materijal koji sam sređivao u Beogradu, poslat je u Pirot, gde je dobio konačni izgled. Tekst je lektorisala Nataša Vojinović, profesor srpskog jezika i književnosti. Zahvaljujem im na velikoj pomoći i podršci, kao i radu koji su uložili da publikacija ugleda svetlost dana.

ANIMACIJA

Kao posebna celina u okviru performansa izdvaja se animacija kojom je slikovito prikazan životni tok od začeća do smrti. Animaciju sam radio u stop motion tehnici, što je zahtevalo dosta vremena. Sama tehnika i način snimanja stvorili su iluziju kretanja, koju sam želeo da dobijem, a koja se može naslutiti u snovima ili posebnim, graničnim stanjima svesti.

Trajanje: 7:07

Performans je pored premijernog izvođenja u „Ciglani – Klubu ljubitelja teške industrije“ izveden u Pirotu u Dvorani doma kulture, galeriji „Progres“ u Beogradu i dvorištu galerije „Kovačević“ na Zlatiboru.

Poslednja predstava je izvedena 2017. godine, maja meseca u „Dorćol Platz-u“ u okviru zajedničke izložbe slika, crteža i skulptura sa Majom Krajnak, Draganom Markalovom i Draganom Stankovićem.