Pesmu „Vodo moja“ snimio sam jednog popodneva. Spontano, bez mnogo razmišljanja. Verujem, jedino tako može da izađe ono najiskrenije iz nas. Kao kad izvire voda.

Bila je potrebna jedna gitara, jedna primitivna svirala (o da, opsednut sam time i poslednjih godinu i više dana pravim čudne, arhaične duvačke instrumente) jedna klavijatura i jedno pevanje izgubljenih čobana, visoko pod snežnim planinskim vrhovima, okupljenih oko vatre u sakralnoj tišini pećine.

Bar sam tako mislio. Pevao sam, a da prethodno nisam promislio kako bi trebalo. Reči su same gradile priču i atmosferu.

Ne, nemam iluziju da je ovo neko veličanstveno delo pred kojim će onaj koga dotakne ostati zadivljen, kako to već znaju da čine velika dela. Kada susret sa njima u nama pobudi jednu dubinsku promenu koje najčešće postanemo kasnije svesni. Znam da bi većina sve to bolje otpevala, i odsvirala, i svakako snimila. Nisam još dostigao tu liniju samoljubivosti da ne znam kako bi jedan ženski vokal, koji se izvija iznad mračnih harmonija, čitavu stvar učinio višedimenzionalnom i dao sasvim nov, mistični pečat. A šta tek reći na autentične ženske i muške glasove kakvih i danas ima, usamljenih po goletima i vrletima, u oronulim selima odakle su sinovi i kćeri odavno otišli. Svestan sam da glas „r“ koji izgovaram tako „francuski“ šarmantno više izaziva podsmeh od divljenja, i celu stvar čini neodoljivo neozbiljnom. Na prvi pogled i prvo slušanje. Međutim, ovako otpevani stihovi daju svemu iskrenu autentičnost ludaka izgubljenog u vrtlogu vremena, želja, uspomena, barijera, iz davnog doba, kada mnogo toga, u šta se danas zaklinjemo i verujemo, nije bilo toliko važno da se bez njega ne bi moglo živeti.

I šta sam, učinio onda. Ono što bi verovatno većina, ono što bi i dete koje se hvali novom igračkom.

Snimak sam poslao Sunčici, profesoru muzike, prijateljici i koleginici po hlebu koji jedemo, kao i Draganu Joniću i Milošu Slobodanu, dvojici mojih prijatelja iz bezbrižnih školskih dana.

Naravno, Sunčica je dala prelaznu ocenu. Jednostavno, nije imala izbora s obzirom da je reč o delu njenog direktora. Draganu, aktivisti udruženja „Sačuvajmo reke Stare Planine“, koji se iskrenim entuzijazmom bori da reke ne stave u cevi, kao moj skromni doprinos njihovoj borbi. Sa Milošem, razgovor o pesmi krenuo je metafizičkim stazama, uz vino koje smo pili, on u Kanadi a ja ovde. U svakom slučaju, vibracije su bile pozitivne, i shvatio sam ih kao podstrek da završim započeto.

Nedostajala je slika. Nekoliko nedelja tražio sam lokacije gde bih mogao da snimim kadrove. U glavi sam imao gotov film i jasne slike, ali, avaj, trebalo je to realizovati. I tako, obilazio sam Beograd, i otkrivao ono što se baš ne vidi. A ljudi koji žive u tim prostorima, svikli su se sa njima i u tome ne vide ničeg čudnog. Ravnodušni prolaze kraj kanala kroz koje protiču otpadne vode, kraj drveća sa kojih se poput ukrasa vijore kese, kraj bačenih plastičnih flaša nasukanih sa otpalim granjem uz obale, pored cevi iz kojih ogoljena šiklja voda iz kanalizacije… Davili su me izmaglica, smog, dim i izduvni gasovi, ali nisam odustajao, već naprotiv. Praćen vernim psom Stelom, išao sam dalje. Nisam hteo da film bude puka deskripcija.

Onim drugim, estetskim, sam se bavio kada sam ubacio snimke računar i počeo da ih krojim.

I onda, u toku montaže, shvatio sam koliko je važno čuvati i sačuvati svoje izvore. Jer bez njih, i vode koju nam daju presahnuće sve, a predeo u kome obitavamo postaće pustinja.

Ja svoja izvorišta čuvam sećajući se filmova Andreja Tarkovskog i Sergeja Paradžanova, kao i nekih scena iz Bergmanovih „Divljih jagoda“ i Kurosavinog „Rašomona“ koje sam kao dečak gledao na televiziji, onoj jedinoj, državnoj. I, iako, priznajem, nisam razumeo baš sve, nekako sam znao da tu ima tog nečeg što ću naslutiti, ali ne i otkriti, mnogo kasnije.

Zamršeni putevi odrastanja vodili su me pronalaženju sakrivenih vrela u kojima sam se umivao i ogledao čitajući dela Mihaila Bulgakova, Borisa Vijana i Gabrijela Garsije Markesa.

Izvore koje negujem i čuvam od zagađenja zaborava su sve uzvraćene i neuzvraćene ljubavi i drugarstva.

I danas, kada prođem pored Kinoteke, osvrnem se na bistrinu drugarstva sa Zoranom Dimićem, filozofom, sada profesorom na Filozofskom fakultetu Niškog univerziteta, koji mi je odao tajnu gledanja filmova.

Moćne rezervoare čiste vode vidim na našim terenima kraj pirotske kasarne gde smo igrali fudbal podeljeni na partizanovce i zvezdaše do kasnih noćnih sati pod mesečinom kada se lopta samo čula ali ne i videla, tih mladih, sedamdesetih godina prošlog veka. U tajanstvenim i mističnim prostranstvima Stare Planine, kojoj želim da još dugo bude neotkrivena. Pijem vodu iz beskrajno lepih predela koje su usekle reke Nišava i Jerma, tamo gde smo pecali ribu i maštali.

I sva izvorišta bujaju u meni kad se setim svih onih koje sam upoznao na putovanjima, u školama koje sam pohađao, gradovima u kojima sam živeo, prijateljima sa kojima sam se smejao i pesme pevao, svirao… Učitelja od kojih sam učio, i onih koje sam učio.

I sve vode nosim u sebi, koje čuvaju da moje kosti ne budu peskom prekrivene, čiji žubor čujem u gajdaškim orima pastira sa Svrljiških planina, i svim dijalektima, jezicima i ljudima, verama, od juga do severa i od istoka do zapada.

I sve to, i još mnogo toga što zna da uzdrma i pomeri iz težišta stvorilo je ovu pesmu i ovaj video.

I da, ako i pomalo podseti nekog da je melodiju već čuo, mogu da se složim sa tim, jer ona nam je duboko utkana u genima, data od roditelja, i nesvesni nosimo je sa sobom, i predajemo dalje.

Na kraju, Dunji, mojoj ćerki, koja je ekolog, rekao sam da posvećujem ovu pesmu i film. Ona je otišla odavde, iako je želela da bude drugačije. Koliko je apsurdno planirati bilo šta. Ali, ma koje reke je nosile, i u čija mora se ulivale, neka ne zaboravi svoja izvorišta.

VODO MOJA

 Oj
Oj ptice
Oj nebo
Nebo plavo oj
Daj vode daj
Oj ptice
Nosite me
Do izvora vode moje
Vodo reko
Vodo moja
Ne daj mene
Vodo bistra
Vodo plava
Ne daj mene

Idu zveri
Idu zveri 

Zoran Aleksić Koki

Festival „ZALET 2017“ održan je na Borovoj Glavi, na Zlatiboru u prostoru galerije „Kovačević“.

O atmosferi, učesnicima i programu više govori kratki film snimljen u toku trajanja festivala.

Kao učesnik festivala vodio sam radionicu animiranog filma, što je bilo izuzetno iskustvo, kako za mene tako i za decu, koja su radila animaciju. To je bio njihov rad koji me je oduševio energijom, idejom, kreativnošću sa kojim su pristupili izradi animiranog filma. Sve njih krasila je istrajnost. I ja sam im zahvalan na tome.

Animirani film: Dan mace munjice 3:05

Na festivalu sam izveo premijerno performans  pod nazivom „Obrnute meditacije“. Ideja je bila da tim muzičko-scenskim nastupom predstavim najdublje suočavanje sa sopstvenim emocijama i nagonima koji se kreću od najprijatnijih do onih uznemirujućih.  Deo sa performansa može se videti na  video zapisu. 

Performans „Obrnute meditacije“ izveo sam kasnije na otvaranju samostalne izložbe u galeriji Centra za kulturu „Masuka“ u Velikoj Plani i Domu kulture u Starom Selu.

Trajanje: 3:06

U Pirotu bejaše nekada „Lido“.

Sa godinama koje prolaze postajemo sve više obuzeti nostalgijom, skloni da istinu obojimo u ružičasto, i da praznine u sećanju popunimo izmišljenim događajima. 

Čemu laž?

Pa „Lido“ je bio običan ćumez, i daleko od toga da bude bar. Možda je bio pre neka kafeterija, ili u najboljem slučaju, sa mnogo mašte, kafić. Ali to je manje važno, jer nama, koji smo u njemu provodili sate ili samo svraćali, je značio, i bio deo našeg identiteta, za kojim smo grozničavo tragali, tih osamdesetih i početkom devedesetih, dok se nije sve rasulo u nekakvo beznađe.

„Lido“ nikada nije bio mesto na kome se skupljao krem piroćanske omladine. Od njega su zazirali vaspitani momci i fine devojke, jer dešavalo se da se prijatne letnje noći pretvore u brutalnu tuču. Retko su navraćali oni rođeni u centru, jer njima  je to bila daleka periferija. Pojavljivali bi se tek ponekad, kada je dosada u gradu uzimala danak, pa su osećali potrebu da ubrizgaju malo nesvakidašnjeg uzbuđenja. Po zbunjenosti na licima kada bi zakoračili u zadimljeni, neprovetreni prostor, i nervozi kojom su ispijali svoja pića znalo se da se nalaze na mestu koje su doživljavali negostoljubivim. Ali to je bio njihov problem. 

Stalna klijentela ili inventar bili su Kasarinci. Tako su zvali nas koji smo odrasli u blizini kasarne, a bilo nas je dosta. I bili smo na lošem glasu. I mahom smo svi bili vršnjaci. Međutim, odrasli kao u getu, teško smo se adaptirali na događaje i pojave koje su se dešavale, i ipak, najsigurnije smo se osećali kada smo zajedno, i van tih tokova. Mada, bog mi je svedok da smo pokušavali, ali način je bio pomalo čudan. U gradu bi, umesto da se udvaramo devojkama, igrali flipere, stoni fudbal ili bilijar. Ako toga ne bi bilo,  potukli bi se. Ali najčešće bi se pijani vraćali u naše naselje na periferiji, i noć završavali u našem kafiću. Ako bi se ko osmelio da priđe nekoj devojci, to bi unapred bilo osuđeno na propast, a istrajnost, kojom bi se trudio da ostane u igri, bila nezgrapna. Da ne bude zabune, o svemu ovome govorio sam uopšteno. Nije bilo toliko tuča, bar ja nisam učestvovao, ali neki jesu. I to je onaj loš glas koji se nadaleko čuje. Sve ostalo je manje-više istina.

Ja nisam bio čest gost. Osim u letnjim ili zimskim mesecima kada sam dolazio na ferije. A i tada sam češće zujao na drugim mestima tragajući za nečim što nisam znao  kako izgleda i gde boravi; za čim tragam i sada, s tim što se sve više okrećem onome u sebi. To je valjda ta staračka mudrost. Ali kada bih svratio, i ostao do kasno u noć ili do jutra, znao sam da sam kući, među svojima.

Tu su se ugovarale partije karata koje su trajale danima, na kojima se gubilo i dobijalo. Pravili se timovi za turnire u malom fudbalu. Pričale dogodovštine. Pilo na crtu, a onda se vraćali dugovi. Ponekad bi neko doveo devojku, ali to bi bila kobna greška. Bilo je zaljubljivanja, a kasnije i brakova. Bilo je i susreta koji bi se mogli nazvati sudbonosnim. I sve to u jazbini, podrumu u kome je nekada bio mlin, preko puta kafane „Padež“, kasapnice i sodare.  

U „Lido“ sam poslednji put ušao pre više od dvadeset godina, jedne martovske noći. Već je sve bilo u rasulu, i to se osećalo na svakom koraku. Gradom su vitlali novopečeni bogataši, opskurni likovi i marginalci kojima niko nije mogao a ni smeo da se suprotstavi. Sve je delovalo nekako čudno pusto i tiho. „Orkestar Šuk Stampedo“ u kome sam svirao trebalo je održi koncert u Domu kulture, ali on je iz nekih razloga otkazan. Cenzura je odradila svoje. Muzika i tekstovi su bili isuviše avangardni i opasni.  Pevali su o ljubavi, običnim ljudima i, pored srpskog jezika i pirotskog dijalekta,  na izmišljenim jezicima.

U jednom trenutku ušli smo u „Lido“, oko dva ujutru i zatekli moje drugove, već dobro odvaljene, kako kao nekakva mitološka bića skaču po stolovima,  dok su devojke plesale uz frenetičnu muziku, a pijani konobari nemilice točili alkohol na račun kuće. Članovi „Orkestra Šuk Stampedo“ dobro su se uklopili u ambijent. U jednom trenutku čuo sam mog prijatelja, koji je uzeo kafić pod zakup, kako priča basisti: „Znaš kvo… Mi smo tuva ludovali, i nekoj nas je prijavil na milicajci… A oni ka dojdoše da ni apse, mi svi pojdomo na nji, a oni povadiše pištolji, pa na nas te teka!“ I gestikulacijom je pokazivao kako je to izgledalo. I bio ponosan zbog toga.

I možda je tu kraj kafića „Lido“, te neke devedeset i treće. Postojao je možda nekih deset godina, najviše, i izdržao je a da se nije mnogo menjao. Nije se mnogo razlikovao od drugih kafića, i nije bio poseban ni po čemu, osim što se čovek mogao osećati potpuno svojim i onakvim kakav jeste.

Pesmu i muziku sam napisao pre nekoliko godina s namerom da to odsvira Šuk. Ali, to se nije desilo. Pesma je ostala, i na kraju snimio sam je oko Nove godine, u danima kada je grip napuštao moje telo, i ja opet, nakon kuknjave od nedelju dana, osetio kako život struji mojim žilama. Animaciju sam radio malo duže, i to je bilo sasvim novo iskustvo. Crtajući sličice, odjednom sam bio opet dečak koji crta po sveskama na časovima stripove ili zamišljene junake. Naravno, kritičar će primetiti nedoslednost u crtežu, ali to nije  važno. Uostalom, sve je kao u snovima, kada iz jednog sna ulazimo u drugi i kada se spajaju nemoguće situacije u jedan događaj, nama, veoma blizak. Crtajući sećao sam se najranijih crteža koje sam besomučno iscrtavao hemijskom olovkom po listovima velike sveske, a da još nisam krenuo u školu. Kakvi su to bili filmovi, kako mi sada nedostaju. Kad bih samo mogao opet da se ubacim u taj mod…

Nisam mogao da predstavim sve moje prijatelje u crtaću, ali svi likovi na  neki iskren način jesu arhetip, nas i nekog davnog vremena. Bili smo oduševljeni stripovima, i davali nadimke koji su mogli da budu junaci tih romana, i živeli po tim nekim izmišljenim zakonima sa čudnim osećanjem za pravdu.

I tako, moje sećanje na „Lido“ ne bledi, samo se distorzira, ali to ne mora da bude tako loše. 

Razmišljao sam, da li su važna imena, i da li mogu svih da se setim. Mnogo vremena je prošlo, i onda, shvatam: da, zaslužuju, više od mene svakako, jer su bili svakodnevno prisutni u tom brlogu. I početi od glave, vlasnika, pokojnog Milaćije, a zatim, tu su Šaban i  pokojni Bendž, konobari, i moji prijatelji Buđa, Tupa, Belac, Anta, Joja, Vule, Grof, Đema, Dejan Mali, pokojni Trča, Tisa, Bubi, Persa, Mile Seljak, pokojni Paša… I, ima ih još, mogu da mi jave da ih dopišem, da se nastavi niz.

Tekst pesme, muzika, animacija: Zoran Aleksić Koki

Za „Popscotch“, muzički vebzin i radio dao sam intervju. Razgovor je osmislio i vodio Marko Milićević.

Intervju, koji možete pročitati u nastavku, objavljen je decembra 2016. godine.

Zahvaljujem Marku i uredništvu vebzina „Popscotch“ na vremenu i prostoru koje su mi posvetili.

INTERVJU : ZORAN ALEKSIĆ – OBIČAN DAN U ŽIVOTU PRASLIKARA

U predivnom ambijentu, u dvorištu galerije „Kovačević“ na Borovoj glavi, na Zlatiboru u okviru festivala „ZALET 2016“ izveden je performans „Običan dan u životu praslikara“.

Trajanje:  1:14:44

Kamera: Dušan Stojanović

Performans izvode: PRECI, KOKI I POTOMCI

Iako za doba u kome se brzo živi, ovaj snimak celokupne predstave, može biti glomazan i predug, vredi ga pogledati. Makar samo zbog iskrene energije aktera, ambijenta i emocija koje se ne mogu sakriti.

Na neki poseban način pesma je obeležila moje detinjstvo.

Pesmu je obično pevao moj otac u nastupu čudne euforije, ali mnogo češće, u delirijumu razdraganosti. Tada bi, opijen šrpricerima, sam, a češće u društvu pevao, ako bi se to pevanjem moglo nazvati, koliko ga grlo nosi. Zbog takvih improvizacija u interpretaciji melodije, ja nikada nisam bio do kraja siguran kako ova pesma zaista zvuči, tako da je moj pokušaj rekonstrukcije kompozicije, koji se da čuti, opet negde između.

Ali mislim da je to manje važno.

Tokom vremena, saznao sam da je pesma važna Piroćancima. Kao da vodimo poreklo sa Divljeg zapada, a nismo potomci Dušana Silnog. I naravno, nikada nisam saznao da li je to prepev neke pesme iz vestern filmova kojima je generacija, kojoj je pripadao moj otac, bila opčinjena. Nadimke su imali po imenima likova iz filmova u kojima su glumili Gari Kuper, Džon Vejn… Čitali su romane Zen Greja i Džejmsa Olivera Kervuda. Svoju družinu nazivali su „Arizoncima“, i iskreno navijali za „Radnički“, a kada su ih godine stigle postali su „Stari Arizonci“, sa naglaskom na stari, kao da je to neka titula koja se teško stiče, a da bi se dobila potrebna je neslućena hrabrost. Mada, koliko su za života popili i pojeli, to je dostojno svakog poštovanja.

I da, uvek mi je bilo čudno kako može da nedostaje jedan stih u trećoj strofi, tako da sam sebi dao slobodu da dodam nešto što je u kontekstu pesme, a zvuči kao  „…I pogladih konja Smokija…“. Što može da ima erotski podsmisao.

Takođe, bilo mi je nejasno kako konj može da se zove Smoki, a kada glavni junak pesme (koji će u jednom trenutku sresti u sred prerije zanosnu, ćutljivu lepoticu tužnog pogleda) jaše konja sa Indijancima, tada je njegovo konjsko ime Vatreni. Pomalo je šizofreno. A možda to ipak ima veze sa dimom i vatrom, ali to mi niko nije objasnio ili znao da objasni. Odgovor je uvek bio, kada sam želeo da mi se takva očigledna nelogičnost razjasni, u stilu: „Tako je“, ili „kad odrasteš, kad porasteš…“

Moj otac bi, kada je bio posebno nadahnut, znao da uzme gitaru i da drnda po njoj iz sve snage dok zapevava stihove kaubojske pesme. Mislim da ne treba napomenuti da nije znao da svira gitaru, ali to mu nije smetalo. Kako je bilo gitari, i nama ostalima koji smo to slusali, moze se zamisliti. Ali neobični talenat, da ne zna da peva, vešto je kompenzovao tako što bi se trudio da pesmu otpeva što nežnije.

To sam nasledio od njega.

Mislim i na pevanje i na nežnost.

Ja sam, naravno, kad bih čuo da je gitara u njegovom posedu, uvek pokušavao da ga navedem na to da mi kupi električnu gitaru, pričom da će njegovo pevanje i sviranje mnogo bolje zvučati. Tada sam iskreno verovao da električne gitare same sviraju. Dovoljno je da se priključe na pojačalo i odvrnu do daske. Ali, nisam uspeo u tome, kao što sam retko uspevao da dođem do njegovog bicikla i provozam neki krug.

To je moglo da se desi samo kada bih mu je ukrao po ceni da dobijem grdnju i batine ili kada bi me poslao da kupim sodu. Bicikl je fetiš koji se nikome ne daje, a rođenoj deci samo u posebnim prilikama.

Kada sam pre nekoliko godina prvi put snimio neku verziju ove pesme i pustio mu, nije reagovao. Kao da mu je bilo svejedno ili kao da je nikada nije pevao. Kao da je svojim nereagovanjem rekao:“Opet neka od tvojih gluposti.“ Tada je već bio sam. I nije žalio ni za čim posebno, osim za tim što više ne može da vozi bicikl. Kao da mu je on bio sve.  Godinu, godinu i po dana kasnije je umro.

Električnu gitaru mi nikada nije kupio.

To sam morao da učinim sam,  tako što sam u toku jednog letnjeg raspusta, kada sam završio osmi razred, radio sa svojim drugom Buđom na građevini, nosio cigle, mešao malter i gurao kolica, i što sam od užine štedeo u toku naredne školske godine. Na kraju, kad mi je nedostajalo prokletih pedeset hiljada dinara, te pare mi je dao zet, i tako sam došao do moje, polovne „Jolane Iris“ koja je sad kod jednog mog prijatelja u delovima, koje mi ne vraća već petnaest godina uvek sa nekim izgovorima.

Drugu električnu gitaru sam dobio kroz trampu. Dao sam sliku za nju. Naravno pored nje sam dobio pojačalo i glokenšpil, pravi, temperovan. Opet „Jolanina“ gitara, ali „Studio“. Pre nekoliko godina, našao sam je u katalogu na internetu. I prijatno se iznenadio kada sam saznao da postoji muzej Jolaninih instrumenata u Češkoj. Posebno me je obradovalo kada sam saznao da je bila jedna od popularnijih gitara na kojima se sviralo u Istočnom bloku. I lepa je, a na njoj sviram danas. Dovoljno sam mator, a za moje sviračko umeće druga mi i ne treba. Gitare „Studio“ prestale su da se proizvode sredinom sedamdesetih godina prošlog veka.

Prvi bicikl mi je kupila žena kada je ostala bez posla i dobila otpremninu. Jako sam ga voleo, a onda mi ga je ukrao, odnosno prodao stanar kojeg sam pustio da živi u kući u Pirotu sa ženom i dvoje preslatke dečice kada mi je umro otac.  Ubrzo se ispostavilo da su narkomani. Rešio sam se te gamadi, ali prethodno su pokrali sve što su mogli i napravili silne račune.  A primio sam ih kao najrođenije u kuću sa idejom da se čuju opet glasovi iz njenog dvorišta.

Isto tako, takoreći na moje oči, ukrali su ženinu „poniku“ deceniju ranije u sred bela dana iz antrea stana u kome živimo. Tog događaja moja tašta se i danas ponekad seti. Elem, tog kobnog, letnjeg dana pozvonila je na vrata neka Ciganka sa detetom u naručju koje je dojila. Saslušam je, i dam za bolesno dete nešto para. Posle pet minuta zvoni Ciganin na vrata, lep, visok i sav presamićen traži čašu vode. Pomislim, Bože koliko je skroman i natočim ja njemu čašu hladne vode, još sam pustio da oteče iz slavine. Bilo je sparno, i normalno je da pozli ljudima po takvom danu. Treba pomoći ljudima u nevolji, bar su me tako vaspitavali. Zahvali mi se Ciganin i ode. Zatvarajući vrata upitao sam ga da li da zovem hitnu, na šta je on odmahnuo rukom. I posle pet minuta, kao oni kerovi iz crtaća kojima kliker proradi sa zakašnjenjem i izrastu im magareće uši, skočim kao oparen i otvorim vrata. „Ponike“ više nije bilo. Od tada zaključavamo antre, ali i dalje pomažemo ljudima u nevolji.

Sada vozim neki Nakamuru bicikl, koji je fensi i dizajniran u skladu sa globalističko-neoliberalnim tendencijama, a izgleda kao spejs šatl. Ne znam zašto, i to je čest razlog polemike između Milice i mene, ali on mi izgleda kao nekakva isprazna šminka, kao uostalom i većina današnjih stvari i događaja, počev od hrane do Olimpijade. A da je samo to, ne bi bio neki problem. Na njemu je najodvratnije sedlo na kome sam sedeo. Posle vožnje od sat vremena prostata mi je velika kao lubenica, i ako ne strada sada, neće nikad. O drugim delovima tela neću da pričam, ali sve je jasno!

I taj bicikl mi je kupila žena. I to je bicikl koji se vidi u spotu. To je moj konj Smoki ili Vatreni, sve u zavisnosti u kojoj se situaciji nalazim i koliko sam raspolućen.

Samo još da promenim sedlo.

Sa uspomenom na „Arizonce“!

I poslednjeg među njima sa kojim se, kada ga sretnem, sa zadovoljstvom ispričam.

 

 

 

Izložbu slika, crteža i skulptura, koji nazivam „Unutrašnji pejzaž“ otvorio sam 12-og avgusta 2016-e godine u galeriji „Čedomir Krstić“ u Pirotu.

Izložbu je otvorila Radmila Vlatković, direktor galerije i tom prilikom je rekla:

…Umetnici stalno postavljaju zagonetke posmatračima, istoričarima umetnosti, estetičarima, kritičarima: njihovo iznalaženje različitih načina da ustreptalost pred postojećim izraze „što bolje“ prerasta u čitavu šumu mogućnosti koja iz dana u dan postaje sve više nepregledna.

Zoran Aleksić Koki je jedan od istraživača mogućnosti koji će na prvi pogled jednostavnu komunikaciju – slika ili slikovno – komplikovati. Početak je negde u ekspresionizmu, ali sledom logike, stiže do kolaža simbolizma, nadrealizma i različitih smerova konceptualizma. On posmatra svet kroz psihološku prizmu. Ne trudi se da bude dopadljiv, a radovi su mu veoma lični, emotivni, proživljeni…

Autor polazi od običnog. Zauzet je igrom svetlosti i boje i u neobičnim uglovima pronalazi svoj „pogled“ na svet. Postupak kojim se služi iziskuje znatno tehničko znanje, opremljenost i strpljenje. Snagu volje da ide do kraja, da umnožava varijante prepuštajući tek nepoznatom nahođenju da odluči šta će biti izloženo. Ali i tako, stiže do likovno artikulisanog artefakta, do činjenice koja se lako prihvata jer u sebi ima dovoljno umetničkog da bi ostala tek običnom zabeleškom. Klasičan spoj slikarskog i skulptorskog ovde je pohvala uzajamnosti: kultivisano likovno potpomognuto kultivisanim tehnološkim i eto tajne ove neobične izložbe.

Odabrani likovi su akteri dešavanja. Oni bude maštu i strah u isto vreme. U borbi sa sopstvom sa dna ovi likovi ustaju sa svim linijama, mrljama i koloritom, sa svetlošću i magijom koja isijava iz materijala otvarajući bezbroj pitanja sa ponuđenim odgovorima. Dovoljno je da se objasni i pomogne posmatraču da prodre u svet onostranog, u čudljivost umetničkog biranja i izabranja.

Zorana Aleksića Kokija, po svemu do sada urađenom, čini se treba posmatrati kao potpuno izdvojenu pojavu u likovnoj umetnosti, naročito ako se ima u vidu generacija kojoj pripada. Ako je opšta karakteristika te generacije bila, i ostala – negovanje ličnog rukopisa, Aleksić je izašao svesno izborom leksičkog sistema i svaki njegov poetski izbor u umetnosti označava tek početak trasiranja trnovitog puta ka sopstvenoj spoznaji. Iz tog konteksta se može izvući i pitanje: da li Kokijevo slikarstvo predstavlja fino upakovanu provokaciju – umetničko sredstvo, kojim slikar secira i razotkriva naš psihički sistem, ili je pak njegovo stavaralaštvo ključna tačka destrukcije spostvene ličnosti. Odgovor nije jednostavan, možda je u ovom času i nemoguć, ali jedno je izvesno: ozbiljna su to dela, po svom poreklu, kao rezultat ljudskog besmisla i nade.

Radmila Vlatković, Istoričar umetnosti, muzejski savetnik

POSTAVKA  IZLOŽBE

       

    

    

    

    

    

    

    

Foto: Koki

O IZLOŽBI

Srž izložbe čine tri, naizgled razlličite, tematske celine. Osnovu čine pejzaži rađeni u različitim tehnikama i na različitim podlogama (gipsane ploče, platno, papir). Pored pejzaža nastallih u perodu od 2006-e godine, izloženi su i radovi rađeni za izložbu u galeriji „Kovačević“ koja je održana u okviru festivala „ZALET 2016“, na Zlatiboru. Skupture dominiraju u prostoru. Zahvaljujući tome, stvorena je fuzija, koju je vešto i sa merom Radmila Vlatković, direktor galerije i autor postavke iskoristila kako bi izložba dobila na ritmičkoj izražajnosti.

NEKOLIKO EKSPONATA

             

          

Autoportret zimski   Jelovica   Kiša iznad Crnog vrha   Zmaj Raspusni

Kiklop     Biser

TEKST IZ KATALOGA

PROSTORI

Na prvi pogled sve je tako uobičajeno. Pejzaži se prostiru u nedogled i samo je potrebno odabrati prizor koji će zadiviti svojom magičnom lepotom. Pred njim zastaje dah, i u isto vreme oseća se besmrtnost i krhkost. Čudno je to osećanje. I slika ostaje zauvek zabeležena.

Ali, unutar, duboko u biću, počinje borba. I sukob traje.

Lica postaju knjige u kojima se daju iščitati sve emocije.

Da li smo svesni snage pejzaža koji obitavaju duboko u nama a čiji kontrast, kolorit, tekstura i linija određuju duhovna stanja determinišući ono što prikazujemo spolja, svetu za koji verujemo da je stvaran?

Da li možemo naša lica, naučena da reaguju na spoljašnje draži, i pretvorena u masku i grč, da oslobodimo i okrenemo ka centru, baš tamo gde se nalazi srž, a da ne budu samo puki nosioci odgovora koji se nudi u zavisnosti od raspoloženja?

Da li ćemo, ako to uspemo, biti slobodni sa svim svojim vrlinama i manama, i biti srećni napokon?

Odgovor ne znam, i ne nudim ga, jer i sam tragam za njim, i svestan sam da još uvek grebem linije po površini, i da se sa svakom novom linijom otvara novi put koji vodi sve dublje a kojim pokušavam da hodam.

I ovo je na samo simboličan način predstava unutrašnje borbe koja se odvija u svakom od nas, a koje smo više ili manje svesni.

Zoran Aleksić Koki

ATMOSFERA SA OTVARANJA

Trajanje: 7:29

IZVEŠTAVALI:

 PLUS 010 ONLINE

PIROTSKE VESTI

www.facebook.com/galerijacedomirkrstic

    

     

Foto: Nenad

 

Na Zlatiboru, na Borovoj glavi, u galeriji „Kovačević“, u predivnom ambijentu od dvadeset drugog do dvadeset sedmog jula održan je festival simbolično nazvan ZALET (Zlatiborsko art leto).

Na jednom mestu okupljeni su umetnici različitih profila što je bio preduslov da program bude interesantan. Više od reči govori kratki film koji opisuje sva dešavanja tokom festivala.

 

Trajanje: 7:21

Materijal je sniman mobilnim telefonima, kamerom i foto aparatom. Snimke montirao: Koki

Kao jedan od učesnika na festivalu predstavio sam se serijom crteža u okviru grupne izložbe na kojoj su svoje radove predstavili slikarka iz Čajetine, Ana Bogdanović, umetnička grupa „Patchwork – pet plus“, slikarke Aleksandra Kovačević Saška i Slavenka Kovačević, kao i Ana Tomić, student Fakulteta primenjenih umetnosti iz Beograda. Naravno, mogla se videti i stalna postavka slika i crteža Božidara Kovačevića.

Seriju crteža koju sam premijerno izložio u galeriji „Kovačević“ nazvao sam „Procesi“. Tokom rada na njima razmišljao sam o tome koliko smo zapravo svesni svega što se dešava u nama, i da li smo uopšte sposobni da registrujemo sve te procese i unutrašnje impulse koji dopiru iz dubine, ili ih postajemo svesni tek kada se pojave na površini, i to najčešće u obličju koji ne mora da bude prijatan. Ili, da li isključivo reagujemo na spoljašnje draži.

CRTEŽI

           

     

PERFORMANS

Pored izložbe crteža, drugog dana festivala odigrana je predstava –  performans „Običan dan u životu praslikara“. Da li zbog ambijenta, prostora, zato što je scena postavljena napolju, svi mi, koji učestvujemo u izvođenju bili smo veoma inspirisani, tako da mogu da primetim da je to do sada najbolje izvođenje.

SA PREDSTAVE

  

        

Fotografije je uradio Pablo Fero Živanović.

TON RAŠTIMOVANOG VERGLA – KONCERT

Trećeg dana festivala održan je koncert na kome smo Katarina Klašnja i ja predstavili materijal nastao u toku priprema za festival.

Muzika je nastajala spontano na tekstove koje sam napisao davno, pre trideset godina.

Iz zbirke, u kojoj ima više od četrdeset pesama, Katarina je odabrala sedam, i na njima smo radili tokom boravka na Borovoj glavi. Tekstovi su bili izazov, i Katarina je sjajnim vokalom dočarala atmosferu stihova. Iako su tekstovi melanholični i depresivni, muzika unosi poseban mir, meditativnost i atmosferu učinivši da ceo koncert bude obojen snažnim emocionalnim nabojem.

Za nas je to bilo sasvim novo iskustvo, i rođena je ideja da, kada se euforija malo stiša, snimimo materijal u studiju. A možda, vremenom, sve to preraste u neki novi performans.

Koncert smo nazvali „Ton raštimovanog vergla“. I može se videti na snimku koji je urađen tokom koncerta. Snimali su kamerom i mobilnim telefonom Dušan Stojanović i Dunja Aleksić.

 

Katarina Klašnja: klavijature, vokal, muzika

Zoran Aleksić Koki: saksofon, tekstovi, muzika, vokal

Na kraju, divno iskustvo je bilo učestvovati na jednom ovakvom projektu i predstaviti svoj rad. Ali važnije od svega je to da, nakon svega, ostajem obogaćen novim poznanstvima. Nadam se da i drugi učesnici festivala mogu da se slože sa mnom i podele slična iskustva.

Ostaje mi da zahvalim organizatorima festivala, Slavenki i Aleksandri Kovačević na pozivu i ukazanom poverenju.

 

 

Film „Klovn“ završen je 2010. godine, i javno prikazan u klubu „Doživeti stotu“. Sledeće godine prikazan je u okviru manifestacije „Noć otvorenih ateljea“.

Film je svojevrstan kolaž uspomena pretočen u autobiografsku priču. Kao motiv korišćena je novela „Cirkus Alimpija“, koju sam napisao za koncerte i nastupe orkestra „Šuk Stampedo“, i na neki način film predstavlja omaž jednom vremenu u kome je egzistirao orkestar.

Kao muziku za film koristio sam kompozicije:

• orkestra „Šuk Stampedo“:

(Amsterdam; Drusun, drusun kobila; Šuk 3; German; Pepe song; Kamila u Pirot; Memories);

• grupe „Institut“ u kojoj sviram od 1997. godine pod institutovskim imenom N’Coco:

(In The French Mood; Seljanke peru veš; Paukov grad; Rembering Kisiko);

TV snimak insitutovske svirke u produkciji Binta Sound.

• grupe „Paris-Texas“ u kojoj sam svirao bas gitaru davne 1988 – 1990:

(Look at Girls);

kao i muziku koju sam specijalno radio za film:

(Roštiljdžijsko rock and roll oro; La serenade morte pour un clown et pour un guitare; Pensees apres-midi du luth syrienne; Morbidni nokturno).

Trajanje: 3:32

Materijal korišćen u filmu „Klovn“ nastajao je u dugom vremenskom periodu. I ima dokumentarni znacaj, osim nekoliko kadrova koji su namerno snimljeni, ali ne tim povodom. Međutim, iz obilja materijala i selekcijom kadrova nastao je autorski rad koji prevazilazi granice ličnog. Sa druge strane, postojao je izazov da se, na prvi pogled, različite priče i strukture objedine u jednu celinu. Naravno, niko, uključujući i mene, nije mogao da pretpostavi da će jednog dana, nakon decenije i po, sve ono snimljeno dobiti novu formu. Ali, u tome je verovatno i draž – što ne znamo šta nas čeka. I što nam je data mogućnost da stvaramo spajajući nespojivo. Iako je ova priča duboko lična, u njoj se može svako prepoznati.

KLOVN

Trajanje: 40:36

Po redosledu pojavljivanja:

Šuk Stampedo (Zoran Aleksić Koki, Zoran Popović Popan, Renata Rijavec, Vladan Lazarević Laki, Jovan Gligorijević Grega, Miloš Ječmenica Pile, Ivan Balzar Flip, Sunčica Gligorijević Suca, Maša Matijašević, Maja Grečić ) Javorka i Danilo Aleksić, Suzana Zlatković, Božidar Popović Pop, Snežana Trajković Nensi, Milica Čokorilo Aleksić Čokomica, Aleksandra Kovačević Saška, Goga, Sneška, Jelena, Dunja, Staša, Žarko Radojević Ilegalac

Kamera:

Danilo Pavićević (koncert u „Prostoru“), Mali Aca (spotovi) Milan Ljiljin, Andrija Mančić, Dunja Aleksić, Nepoznati autor (karaoke) i Klovn

Prevod sa srpskog na engleski jezik

Milica Kesić

Montaža spotova

Vladan Lazarević Laki

Scenario, montaža i režija

Zoran Aleksić Koki

Namera nije bila da bilo ko bude uvređen ili povređen ovim filmom, već da na neki svoj način saopštim koliko su značajni i važni u mom životu, oni i svi drugi sa kojima sam u komunikaciji. Uzgred, na odjavnoj špici se promakla greška. Suzana je već trideset pet godina Zlatković, ali podsvest je učinila svoje.

Sa uspomenom na roditelje i Snežanu

 

 

Izložbu pod nazivom „Tiha šetnja“ imao sam u Nišu 2008. godine u Salonu 77.

Iste godine deo postavke preseljen je Prijedor gde sam u Galeriji 96 izložio pastele i crteže, kao i radove na lesonitu koje nisam pre toga izlagao.

Tri godine kasnije u Aeera gallery održana je izložba pod nazivom „Mala popodnevna izložba“.

Na ovim izložbama dominiraju pejzaži. U Nišu su prvi put izloženi radovi velikog formata rađeni na gipsanim pločama. U Prijedoru je akcenat bio na radovima na papiru, dok su na poslednjoj izložbi predstavljeni radovi malog formata u tehnici ulja.

Ideja je bila da na svakoj od tih  izložbi jedan motiv, u ovom slučaju pejzaž, predstavim na različite načine i u različitim tehnikama. Formati se kreću od velikih dimenzija pa  do minijatura.

Trenutno je u pripremi izložba za pirotsku galeriju „Čedomir Krstić“ na kojoj ću pored pejzaža izložiti i skulpture. Ideja je da pejzaž predstavi unutrašnji duhovni prostor, dok bi skulptura bila ta koja egzistira u jednom takvom okruženju.

Izložbu u Nišu otvorila je Radmila Kostić, Viši kustos Galerije savremene likovne umetnosti u Nišu, i tom prilkom je rekla:

„Zoran Aleksić Koki se predstavlja likovnoj publici serijom asocijativnih predela koji se nalaze u neprekidnoj, živoj transformaciji.
Njegovo poetsko viđenje stvarnosti ispunjeno snovima i skrivenim nadanjima ukazuje na složen i komplikovan put koji često sami izaberemo u večitoj želji da pronađemo sam smisao života.
Aleksić je umetnik istančanog senzibiliteta koji lirskom deformacijom oblika otkriva nova vidljiva i nevidljiva prostranstva.“

Govor sa otvaranja izložbe u Salonu 77 u Nišu. Tekst je objavljen u katalogu za izložbu u Galeriji 96 iz Prijedora.

Plakat sa izložbe održane u Galeriji 96 u Prijedoru, Republika Srpska

 Radovi sa izložbe u Salonu 77

             

           

Arbinje, 120 X 100 cm, ugljen, pigmenti na gipsanoj ploči, 2006. godina;

Kiša na Staroj planini, 120 X 100 cm, ugljen, pigmenti na gipsanoj ploči, 2006. godina;

Babin zub, 120 X 40 cm, ugljen na gipsanoj ploči, 2006. godina

Vrelo, kiša, 120 X 100 cm, ugljen, pigmenti na gipsanoj ploči, 2006. godina

Tri kišna oblaka, ulje na platnu, 115 X 100 cm, 2007. godina

Radovi sa izložbe u Galeriji 96

           

   

Brod, ulje na lesonitu presvučenom platnom, 2000. godina;

Jesenji dan, ulje na lesonitu, 2000. godina;

Dole su deca Čarli, ulje na lesonitu, 2000.godina;

Igra zmajeva (Kurton bomba), ulje na lesonitu, 2000. godina;

Igra svetlosti, ulje na lesonitu, 2000. godina.

Radovi sa izložbe u AEERA Gallery

              

              

Zavojsko jezero, ulje na platnu, 30 X 40 cm, 2009. godina;

Put za Midžor, ulje na platnu, 30 X 40 cm, 2010. godina;

Nišava, ulje na platnu, 30 X 40 cm, 2009. godina;

Senke na Crvenom brdu, ulje na platnu, 30 X 40 cm, 2010. godina;

Basarski kamik – zima, ulje na platnu, 30 X 40 cm, 2011. godina;

Basarski kamik – proleće, ulje na platnu, 30 X 40 cm, 2010. godina.

Katalog sa izložbe u AEERA Gallery

 

Autorski tekst iz kataloga sa izložbi održanih u Nišu i Prijedoru.

TIHA ŠETNJA

Praskozorje otima dah. Zastajemo opijeni visinom dok se pod nama pružaju pašnjaci i vrhovi sažeti u nepreglednom, tek naslućenom jutarnjem plavetnilu, koje će uskoro popiti kiša. Kao da postajemo deo Leonardove slike gubeći se u sfumatu; kao u nekoj pesmi.

Oblaci su blizu, i možemo ih dohvatiti. Koračamo preko njihovih senki koje filmskom dramatikom menjaju pejzaž. Samo su konji, divlji konji, kao kod Tarkovskog, mirni, negde dole, u dolini, stopljeni sa pejzažem.

Osećajući radost pred prizorima koji se, kao u snovima, otkrivaju pred nama, bodrili smo jedno drugo, i istrajavali u naporima da stignemo do vrha, bolno svesni kako oni uveliko prevazilaze granice naših moći. Kao da smo u nekoj igri, koja ima za cilj – pobediti sebe. Otkrivamo nove prostore duboko sakrivene u nama, i potpuno nepoznate. To biće, taj deo u nama zapostavljen i davljen, iz ko zna kojih razloga, odjednom je rođeno i smeje se. Onako, kako se mi nismo dugo vremena unazad nasmejali.

Opet pronađeni, samo želimo, dok stojimo usamljeni na vrhu, pokisli od kiše što se lepi na naša lica, da više nikada ne budemo izgubljeni u lavirintu koji smo delom sami izgradili.

I onda, oblaci nose kišu, dok je nebo koje opija iznad nas.

Zoran Aleksić Koki

Dokumentarni film sa otvaranja izložbe održane u Salonu 77 u Nišu